Strah od promene (nabolje)
Znaš da želiš da se menjaš i da ti je to potrebno, ali to znači da izlaziš iz zone komfora i ulaziš na nepoznatu teritoriju, a što je novo i nepoznato, to je riskantno i zastrašujuće. Nema veze što ti je zona komfora pretesna i odavno se pretvorila u zatvor, u kome zapravo nemaš ni malo udobnosti, jer možeš samo da se sklupčaš i ne mrdaš. Tvoj lični pakao je poznata teritorija i samim tim zona komfora – što je paradoks, kad se osećaš loše i sputano, a strah te je od toga šta će biti kad počneš da se osećaš bolje i kad ukloniš sputavajuće okvire. Tada više nećeš imati nikakav izgovor, nikakav zatvor te neće sputavati i istovremeno opravdavati tvoju inertnost i malodušnost. Blato koje poznajemo, draže nam je od peska na sunčanoj plaži, na koju još nikada nismo kročili. Tvoj um ti šalje negativne poruke – nije ti tako loše, zar ćeš da rizikuješ i da se zaputiš u nepoznato, pa da se izgubiš, ovde znaš gde si i na čemu si…
Kad smo u ulozi žrtve, možemo da isprosimo više pažnje
Dok nam nije dobro, lečimo se od depresije, ili nekog drugog emotivnog, mentalnog ili fizičkog stanja, dobijamo više pažnje od drugih, pa možemo da se osećamo važno i voljeno. Kad se svi kidaju oko nas, jer imamo “epizode”, “napade” i “žute minute”, trude se da nas ne izazivaju, ne suprotstavljaju nam se i izbegavaju da nas uznemiravaju, onda smo u poziciji da manipulišemo njima. Ali, to je destruktivan ugovor koji glasi – ti ćeš mi davati pažnju i brigu, a ja ću, zauzvrat, ostati bolesna i jadna. Ako nam bude bolje, počeće da nas posmatraju drugačije, ostaviće nas da se sami nosimo sa svojim životom, očekivaće da preuzmemo odgovornosti i da se pobrinemo za sebe.
Tačno. Ali to je ono čemu težiš, razvijajući se i isceljujući.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Brankica Milošević
