Kako se osećate kad vam nije dobro? Osim toga što vam nije dobro, šta još osećate? Da li ste ljuti na sebe što ste tako slabi? Da li se stidite svoje povređenosti i ranjivosti i pokušavate da je sakrijete, da se ponašate kao da je sve u redu, „dignete glavu“ i budete hrabri, da niko ne vidi kako se stvarno osećate?
Da, to je stanje koje poznajete. Neprijatno vam je i stidite se zbog toga što ste preplavljeni osećanjima, koja vas ometaju da se pokažete kao samostalna, nezavisna, hrabra žena, koja nikome ne polaže račune, koja donosi svoje odluke svesno i koju ništa ne može skrenuti s puta. Taman posla da neko pomisli kako ste povredivi, kako vas je lako slomiti, kako ste puni sumnje i nesigurnosti, kako patite…
Stalno ste pod pritiskom da održavate sliku o sebi, a vaše srce vas stalno izdaje. Možda vas ne minira, već vam šalje najvažniju poruku? Da treba da prihvatite svoju ranjivost, da uvažite svoja osećanja i da ništa ne „kulirate“. Da budete istiniti i da ne mislite o tome kako će vas drugi videti i da li će vas osuđivati, sažaljevati ili vam se čuditi. Kad jednom prigrlite svoju ranjivost, događaju se čudesne stvari.
Otkrivate da niste sami
Otvarate se bliskim osobama i primate njihovu utehu i razumevanje. Oni su možda zatečeni, ali mudro shvataju da ste i vi ljudsko biće, kome treba oslonac, rame za plakanje, zagrljaj i uteha. To je čudesno osećanje – svi koji vas vole i poštuju, tu su za vas, na pravi način. Ne preispituju vas, ne osuđuju vas, ne čude vam se, ne prebacuju vam što ste se slomili. Samo žele da vam pomognu. I osećaju se privilegovano što ste im pružili priliku, što ste im ukazali poverenje.
