Mi ljudi uvek pronađemo način da se upoređujemo na štetu onih sa kojima se upoređujemo. Naše mora da bude bolje zato što je naše. Nije da me to nervira, samo me zaprepašćuje što smo toliko nesigurni. Šta meni smeta to što ti imaš drugačije vrednosti i principe? Zašto bi moje vrednosti morale da važe za tebe? Ti voliš brak i srećnija si nego kad si bila sama – super, drago mi je. Ja ga ne volim i srećnija sam sama nego dok sam bila u braku. I ne mislim da sam srećnija od tebe. Ne mislim ni da mi je teže ili lakše. Jer svaki izbor ima svoju cenu – neke stvari su lakše i teže u zajednici, neke druge su lakše i teže kad si sam. Singl persone, koje imaju potrebu da svoje vrednosti nametnu kao ultimativne (da bi se odbranile od svake mogućnosti da ih neko preduhitri i natrlja im na nos kako im je sve to džaba kad su sami) često imaju pretenciozne i nadmene ispade, koji povređuju one koji su u paru. Svi smo ranjivi. Oni koji napadaju, jednako kao i oni koji se osećaju napadnuto.
Tužno je kako ljudi u vezi izgube sebe
Posle ove izjave ide priča o nekoj talentovanoj, živahnoj i zabavnoj osobi, koja se povukla u intimu sa svojim partnerom i prosto nestala. Nigde je nema, šteta, takav potencijal da se zarobi na tako konvencionalan način. Što implicira da vi to sebi nikada ne biste dozvolili i da ste prisutni na društvenoj sceni, kao krompir u čorbi. U centru ste zbivanja. A ovi što propuštaju život, pa, šteta. Znate, to je faza kroz koju prolaze ljudi kad se zaljube, kad otkriju nov svet u drugoj osobi i novog sebe uz drugu osobu. Tada im niko nije potreban. Možda zaključe da im i nadalje niko nije potreban, ili se prihvate nekih drugih oblika društvenog angažovanja, vama nepoznatog.
