Stručne knjige pisane o vaspitanju dece, namenjene su pedagozima, oni su obavezni da ih pročitaju. A da li će pedagoške metode usvojiti i moći da ih sprovode u radu sa decom i da li će im koristiti u odnosu sa sopstvenom decom, to je vitalno pitanje, čiji odogovor zavisi od ličnosti pedagoga. Od toga da li je otvorenog uma, fleksibilan i tolerantan, ili je strog i dosledan i smatra da je disciplina na prvom mestu, ili je uplašen da neće moći da izađe na kraj sa decom i da ga neće shvatiti kao autoritet – ili je nekonvencionalan i ne zanima ga da se nametne kao autoritet.
Roditelji nisu u obavezi da čitaju stručnu literaturu. Oni ne moraju da budu pedagozi, ali moraju da vaspitavaju svoju decu. I svi imaju sopstvenu zamisao o tome šta je to vaspitanje i kako ga treba sprovoditi. Ili imaju neku maglovitu zamisao da će to sve da se odvija spontano. Ili ni o čemu i ne razmišljaju i ništa ne zamišljaju, nego prosto rade isto što su radili i njihovi roditelji. Viču „ne!“ kad dete pokušava da gurne prst u šteker, ili se dokopa noža, viču „šta si to uradio?“ kad baci daljinac (ili telefon) i ovaj se razleti na komade, teraju ga da sedi na noši iako ono još nije spremno da kontroliše fiziološke potrebe, a zatim ga grde kad se upiški, govore mu da je nevaljalo i neposlušno i traže da bude dobro i poslušno, kao da je to zaista autentičan paritet i kao da će mu uskratiti svoju ljubav i podršku ako je nevaljalo i neposlušno – iako ono možda ima njihovu punu pažnju, samo kad ih nečim izaziva i nervira. Kažnjavaju ga kad nije dobro i poslušno i nagrađuju kad jeste, odnosno, kad ispunjava njihova očekivanja.
