Znam. Sve znam. Bio sam tamo.
Dao sam sve naivno i zadivljeno. Za dvoje. Jer volim da verujem. I davao sam do krvi, pa i krv. I ne samo da se nije vraćalo, nego nije ni nestajalo. Bilo je tu da iscrpi još malo, da podseti na poraz. Najpre bes i stres, a onda samo interes. Obećanje: od sada samo razumom. Od sada ja uzimam, a dajem na grame.
Onda me je bog pogledao tvojim očima. I preveo na stranu ponovne vere u ljude tvojim osmehom. I hteo sam i tada da se oduprem, ali mi je bilo hladno. A u tvom dodiru osetio sam toplinu, vrelinu koju obećava zagrljaj. I stao sam, i rekao na svim jezicima: “skrsti ruke”, jer ja tu neću da budem. Ali one su ostale širom otvorene.
Otvorila si sva vrata do kojih se moglo stići. Pokrila mi rukom oči pred malograđanštinom. Poljubila u čelo pred stidom.
Naučila si me šta je stid. Da mi drugi mogu prodati suze, da se čuvam, ali da se stid ne da sakriti, odglumiti. Kada se stidiš – nisi go, samo si vidljiv pravim ljudima.
I onda sam se našao u zagrljaju potpuno prisutan. Predan. Siguran. I shvatio sam da boljeg mesta i poze za mene nema.
Naučila si me na kraju da sve što radimo, radimo samo sebi. Uverila me da sam vidljiv i da nisam biljka. Budućnost je došla poznata i divna.
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
