Provlačeći se kroz gužvu, tražila sam put do toaleta. Negde među otrovnim oblacima dima i alkoholnim isparenjima naletela sam na njega. Iznenadno, kao i svaki put. Osetila sam opet taj pokvareni pogled, čija me je vrelina nekada lagano gušila, sve dok potpuno ne izgorim u sopstvenoj želji. Stajao je i sada tamo, u svom uglu sa flašom jeftinog piva u ruci. Isti kao i uvek. Bolno, razočaravajuće isti. Ovog puta mi je bio nekako jadan. Jadniji nego ikada pre. Smešan. Skroz običan, krajnje nebitan. Nepostojeći i neprimetan, baš poput nikotinskog dima koji iščezava u vazduhu. Isparenje. Ništa. Eto, to je sada on.
Jedan jedini trenutak, koji se meri dužinom pogleda, dovoljan je da se iskusi neko unutrašnje prosvetljenje. Možda sam samo prerasla neke svoje hirove, a da toga do tada nisam bila svesna. Kako god, osećaj prija. Osim što mi je došlo da samoj sebi lupim takvu šamarčinu zbog hodajućeg otelotvorenja mog verovatno najvećeg ispada u životu. Ja preskačem “Bože, gde mi je bila glava” (oči, sestro, o glavi ćemo kasnije) i slične preispitujuće misli i dobijam neodoljivu želju da samoj sebi pljunem u lice.
Život zaista piše najbolje romane, pardon, turske serije, to je aktuelno ovih dana. Svaka žena je imala svog “the one that got away”, kao i onog “you turned out to be the best thing I never had”. Takvi su ispunili svoju svrhu kratkog postojanja u našim životima i nesvesno dali potporu našem samopouzdanju. Nekada su bili tako veliki, jedini i nezamenljivi, a sada su samo prost zbir naših kajanja. Zahvaljujemo im se što se odnekuda iznova pojave, čisto da nas podsete kakve smo srećnice što smo ih propustile. Nema mržnje, nema sujete. Samo iskrena zahvalnost. Nikada neuspeh, uvek lekcija.
Dok krajičkom levog oka hvatam onaj pogled, zadovoljno se smešim u sebi. Nestala sam i grabim svoje trenutke sreće, uspeha, ljubavi, a on… on je tako isti. I dalje je u svom mračnom uglu, okružen istim ljudima i sa istom flašom piva u ruci.
Prolazim pored njega poput čestica prašine, ne osvrćući se. Čujem samo zvuk sopstvenih dvanaestica, koje nose moj siguran korak. Thank God you blew it.
Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.
