Svi negde potajno ili vrlo transparentno žele da budu najbolji. Elem, mnogi ne savladaju početne lekcije najboljeg – želja sama po sebi ne doprinosi da se to i realizuje. Ako se početna želja ukopča sa istrajnim radom da svakim danom donesemo u svoj život poneki komad znanja, iskustva, ako sebi prišijemo za rever broš truda i smelosti da ne znamo – jer je to sasvim prirodno, onda prelazimo na sledeći nivo. Biti dobar, bolji, najbolji je jednostavna igrica, samo treba poštovati pravila.
Vrlo je istinito: “Niko se naučen nije rodio”, pa kada nešto ne umete da uradite, pitajte onog ko to ume najbolje. Birajte od koga ćete učiti.
Uvek imajte na umu da je vaša vlastita odlučnost da uspete daleko važnija od bilo čije druge odlučnosti. “Ne brini ukoliko nisi prepoznat, međutim, teži ka tome da zaslužiš prepoznavanje.” – Abraham Linkon (Abraham Lincoln).
Motivišite sebe da uvek krećete sa dna, od nule, iznova. Ne tražite pomoć kako biste nešto postigli u životu – jer suma koju na kraju dobijete biće svačija pomalo, samo ne vaša. Uvek je bolje da znate da nemate ništa svoje, nego da sve što imate bude tuđe.
Želje vole društvo
Budite u stalnom kontaktu sa sobom, svojim emocijama, željama, potrebama, ne osvrćite se preterano na tuđe prohteve i zahteve, zabranite sebi da popuštate drugima koji bi konstantno da budu ispred vas i vaših ličnih stremljenja.
Ćutanje je smrtonosna bolest, podignite glas svaki put kada znate da nešto nije kako valja. Propustljive društvene membrane i osakaćeni vrednosni filteri dozvoljavaju da sve pogrešno bude na pravim pozicijama. Za titulu “najbolji” treba imati malo dara, harizme i mnogo volje. Kad naučite da postavite ciljeve, znaćete i da stignete do njih, samo zaobilazite prečice i tuđu kičmu kao prevozno sredstvo.
I dobro upamtite onu Balaševićevu da “dobra violina ima pet žica… Četiri na čivijama, i jednu u srcu onog ko je svira”. Vi ste ta peta žica violine, a da li je to najbolja muzika – zavisiće samo sa koliko žara je svirate. Da biste bili najbolji mora sve da štima.
Treba uspostaviti balans u pretežnom suficitu besmisla i deficitu smislenog postojanja i trajanja u vremenskim okvirima koji su nam dati. Jedno je sigurno: predviđeno je da nestajemo, treba samo da smislimo način da nas što više ima u nekim spisima večnosti. Nismo tu gde jesmo samo da bismo nalakirali nokte, popili kafu, pivo, nabacili besnu “čuku”, kupili limuzinu, skoknuli do neke obrazovne trafike po diplomu, da imamo čime da mašemo, kad znanja zafali. Tu smo da ostavljamo tragove u vazduhu, da smišljamo ludosti i živimo u budućnosti. Ovladajte veštinom “moći, hteti, umeti” – samo tada ste van domašaja konkurencije. I budite lukavi i kažite: “Neću da mi se daje, hoću da zaslužim!”
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
