Ah, pa to si ti… Varijanta 1
Na zadnje sedište ubacim ranac i kese, sednem na prednje, kažem odredište i pogledam taksistu. On gleda u mene. “Ah, pa to si ti”, uzvikujem prepoznajući drugara iz osnovne, mahnito pretražujući foldere u mozgu sa uspomenama iz osnovne škole, nadajući se da će iskrsnuti njegovo ime. Ništa. “Prepoznala si me, a? Ti se nisi ništa promenila.” Smejem se, jer se jesam promenila i nezaustavljivo se menjam i dalje. Razmenjujemo osnovne informacije – porodica, deca, roditelji, posao. Kako to da se nismo pre sreli? Pa tako, brate, živimo u različitim realnostima, ne ukrštaju nam se putevi svakodnevice, interesovanja, mesta na koja izlazimo (ili ne izlazimo) nemamo baš ni jednog zajedničkog prijatelja… Neprijatno se osećam, jer nemam ni jednu uspomenu da podelim sa nekim, koga, eto, znam. Sreća te je vožnja kratka.
Ah, pa to si ti… Varijanta 2
Na zadnje sedište ubacim ranac i kese… i ostalo redom. Odnekud poznata faca gleda u mene. Malo pretrnem, a onda shvatim da mi je taj lik prijatelj na Fejsu. “Čitam sve što pišeš”, kaže. “Stvarno? Baš mi je drago”, kažem ja. “Objavila si neku knjigu skoro.” “Pa… jesam”, kažem u nedoumici što se osećam tako suzdržano, to je čitalac, pobogu. “Koliko ti košta knjiga?” “Pet vožnji”, kažem ja, u šali. I posle me vozio nekoliko puta i dobio knjigu. Sa posvetom.
