Najčudniji razgovori sa taksistima, kad živiš u malom gradu... A i inače! (BLOG) - Page 3 of 3

Ah, pa to si ti… Varijanta 3

Na zadnje sedište uba… znate. I pretrnem. Malo više od malo. Jebote, sa ovim sam se kresnula. Pretraživanje foldera. Prazno, majku mu, pa čemu služe ti folderi?! Dakle, ni ime, ni mesto, ni okolnosti, samo onaj osećaj da sam odahnula kad se sve završilo i nije se ponovilo. Kroz maglu postkoitalne demencije razaznajem da sam obrisala sve kontakte vezane za tu priču. “Je l’ imaš dečka sad?” “Imam”, lažem. Čoveče, ovih deset minuta vožnje trajalo je pola sata.

Ah, pa to si ti… Varijanta 4

Na zad… dobro neću. To je onaj što me vozio već desetak puta, a možda i više, samo su bila neka druga zvučna taksi-imena. “Ej, ti si mi omiljena mušterija”, kaže kao da mi daje kompliment i čokoladu. Smejem se i zahvaljujem, kao da sam dobila kompliment i čokoladu. “Ne stvarno, potpuno se razlikuješ od svih ostalih, ne samo od mušterija, nego uopšte, u ovom gradu”, insistira. Osećam se kao da sam gola i imam grbu. Stvarno se stidim. Moje lice je otvorena knjiga. Moj život je otvorena knjiga. Jbg, moja knjiga je otvorena knjiga. Nastojim da se uljudno ogradim od poziva na bolje upoznavanje, pričam kako sam mnogo zauzeta i jedva imam vremena i za prijatelje i te večeri ne obrišem njegov zahtev na Fejsu, nastojeći da ga zaboravim u nekom folderu.