Najliberalnija zemlja u Evropi? Naravno – Holandija! Iako je Holandija tek nedavno novim zakonima postala sinonim za toleranciju i slobodu izražavanja, ona je i istorijski po pravilu većinu tada liberalnih zakona donosila pre ostalih zemalja. Za sve novine – Holandija je bila među prvima da ih prihvati. Uvek je naizgled korak ispred, a u stvari nezavisna u odnosu na ostale. Bila je samostalna i nezavisno od stavova drugih zemalja donosila svoje zakone. Da li se uzrok tome nalazi u holandskom mentalitetu, duhu ili kulturi, na to ne mogu da odgovorim, ali ono što jeste činjenica je da je Holandija zaista i istorijski uvek važila za liberalnu.
Usput je ostalim zemljama pružala mogućnost da se uvere kako neki zakon funkcioniše u praksi, pre nego što ga prihvate. Na primer, Holandija je bila među prvim zemljama koja je dala ženama pravo glasa, smanjila granicu za glasanje na 18 godina, legalizovala abortus ili ukinula smrtnu kaznu (poslednja smrtna kazna izvršena je 1952. godine, a poređenja radi, poslednja smrtna kazna u Jugoslaviji izvršena je 1992. godine). A pored svega, Holandija je još uvek monarhija.
Danas većina zakona o kojima se u Evropi raspravlja, u Holandiji su već odobreni: legalizovan je abortus još 1984. godine, eutanazija, brakovi između osoba istog pola, prostitucija, upotreba “lakih droga” (hašiš, marihuana i psilociba, poznatija kao “magične pečurke”). Pojave koje u Srbiji nisu ni društveno prihvaćene, a kamoli zakonski, kao recimo prositucija ili brakovi između osoba istog pola, u Holandiji su nešto normalno.
Prvi uslov za usvajanje ovakvih zakona je i određena društvena prihvaćenost. Diskriminacija mora biti iskorenjena u praksi i svakodnevnom životu, a ne samo na papiru. Na kraju, svaki zakon koji je donet slobodnom voljom države odražava trenutno stanje svesti njenih građana. Zbog toga bi bilo i besmisleno donositi slične zakone u Srbiji.
Drugi uslov je da zemlja bude sposobna da zakon koji je donela zaista poštuje, ne dozvoli da joj se izmakne kontroli i sa druge strane napravi jasnu granicu između dozvoljenog i nedozvoljenog, a da nedozvoljeno zaista kažnjava.
Uz zakone u poslednjoj deceniji, prva asocijacija na Holandiju bila bi raspuštena zemlja gde svako može da radi šta hoće, jer – sve je dozvoljeno. U Srbiji ništa od navedeno nije dozvoljeno. Ali, da li sam zakon govori nešto o realnosti?
Prostitucija je profesija koja je u Holandiji u ravni sa svim ostalim javnim profesijama. Žene koje imaju do 55 godina i na birou rada su, moraju da prihvate prostituciju kao bilo koji drugi posao. Otvaranje bordela je takođe legalno. Ipak, poslednjih godina je u Amsterdamu zatvarano sve više bordela zbog sumnje da su se bavili drugim ilegalnim poslovima, pre svega trgovinom ljudi. Zatvaranje ovih bordela dokaz je toga da država ima granice i da se zaista ne toleriše ono što nije dozvoljeno.
U Srbiji je prostitucija zabranjena, tretira se kao “narušavanje javnog reda i mira”. Pošto nije dozvoljena, ne postoje zvanični podaci, ali se procenjuje da se do 40.000 osoba u Srbiji bavi ovim poslom. A ono što se u Srbiji smatra još jednim vidom “legalne” prostitucije su i “sponzoruše” i veliki broj pevačica, jer njih “niko ne sponzoriše jer imaju lep glas, sve je to zamena za seks”.
U Holandiji (koja ima duplo više stanovnika) registrovano je 3.500 do 4.000 hiljada prostitutki, što je deset puta manje nego što ih ima po procenama u Srbiji. O uslovima rada ne može se ni govoriti.
Zakon o kome se u Holandiji trenutno raspravlja je da se zabrani prostitucija osobama ispod 18 godina.
U svom duhu, muškim osobama sa invaliditetom Holandija plaća odlazak u bordel jednom mesečno. Time ne smatram da bi Srbija trebalo da donese sličan zakon i da će se time situacija poboljšati, samo želim da negiram suprotno: da što zakoni više dopuštaju, to je lakše izigrati ih.
Brakovi između osoba istog pola su od 2001. godine legalni i Holandija je bila prva zemlja koja je to prihvatila. Između dve osobe mogu da postoje različite vrste zajednica. Vrste zajednica približne braku dozvoljene su u velikom broju evropskih zemalja (zemalja Evropske unije), ali ne i pravi brak. Holandija je jedna od samo nekoliko zemalja u svetu koje su to prihvatile. A postoje još uvek zemlje u Aziji gde se homoseksualni brakovi osuđuju smrtnom kaznom. Da li to znači da u tim zemljama ima manje homoseksualaca? Naravno da ne. Time što je Holandija dozvolila brakove između osoba istog pola nije povećala broj njihovih zajednica, niti je povećala ili smanjila broj homoseksualaca.
Isto tako ni u Srbiji se neće smanjiti broj homoseksualaca time što im je zabranjeno da se venčaju ili što će biti diskriminisani, što je kod nas još uvek prisutno. Homoseksualci nisu nešto “uvezeno sa zapada” i nesrpski. Ne govorim u korist brakova između osoba istog pola, ali nisam ni protiv, jer realnost time nije dotaknuta: da li jedan par živi zajedno kao venčan ili nevenčan samo je formalna razlika.
Droga
Holandski stavovi prema drogi neshvatljivi su još uvek mnogima. Kako je droga mogla biti legalizovana? Droga je droga, bila ona laka ili teška. Podela na lake i teške droge napravljena je na osnovu razlike da li supstanca izaziva samo psihičku ili i fizičku zavisnost.
U Holandiji su lake droge, odnosno hašiš i marihuana, kao i takozvane “magične pečurke”, supstance koje su dozvoljene i mogu se kupiti u kofi šopovima. Dozvoljeno je takođe posedovanje 5 biljaka konoplje po osobi (od konoplje se dobijaju marihuana i hašiš) ili posedovanje 5 grama ovih lakih droga po osobi. Preprodavanje nije dozvoljeno, međutim postoji takozvani gedogen, zakon po kome se tolerišu i ne sasvim legalne radnje, pa se tako i preprodaja konoplje toleriše. Njena preprodaja je “zabranjena, ali nije kažnjiva”, mada se generalno poštuju pravila da se droga ne reklamira, ne prodaje licima mlađim od 18 godina i da se uz lake droge ne priključuju i teške.
Cilj ovakve politike je i da razdvoji tržišta teške i lake droge i da time smanji upotrebu teških droga. Sa druge strane, trgovanje lakim drogama prelazi iz ruku kriminalaca u ruke vlade, kontrolisano je i smanjio bi se potencijalno i kriminal.
Podela na teške i lake droge je veštačka, kao što je i odluka da nikotin nije droga stvar dogovora. I nikotin je štetan za čoveka, i alkohol je, pa, mogli bismo sve zabraniti. Lake droge zaista izazivaju veću zavisnost od nikotina, ali ko je merodavan da postavi granicu između “dozvoljene” i “nedozvoljene” zavisnosti i da osuđuje drugačiji ili liberalniji ili konzervativniji stav.
Sa druge strane, veoma smo svesni toga da je droga u Srbiji, uprkos zabrani, veoma rasprostreanjena. Procenjuje se da u Srbiji najverovatnije ima oko 30.000 narkomana, a polovina anketiranih prema jednom istraživanju zna gde da nabavi drogu, bilo da je to na ulici ili kod dilera kući.
Uz ovakve podatke gubi se poenta svake apstraktne borbe ili debate protiv zakona koji legalizuje lake droge.
Zakoni su u Holandiji liberalni, ljudi su manje-više svuda u svetu liberalni. Time ne mislim naravno na svakog pojedinca, ali na prosek. Holandski zakoni se razlikuju samo po tome što više odgovaraju stvarnosti. Ono što je dozvoljeno, dozvoljeno je, ali ono što je zabranjeno, zaista je zabranjeno. Ovakav opis nedostaje mnogim državama čiji su zakoni mnogo stroži i manje tolerantni, pa i Srbiji.
Besmislen je svaki prigovor holandskim zakonima, jer je stanje stvari u Srbiji mnogo “liberalnije”, samo što zakon o tom stanju ne govori baš ništa.
izvor naslovne fotografije: cackalica.com
Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…
