Sedela je izolovana u svojih par kvadrata i birala reči. Kucala ih, prekucavala, pisala, brisala. Pauze bi pravila retko ili kada bi je prekinula bubašvaba, koja se iz prepune sudopere neopranih sudova drznula da uđe u njeno kraljevstvo. Pošto bi drsku bubu odgurnula rukom i ugasila cigaretu u šoljicu tek ispijene kafe, ustala bi da popije antidepresiv. Farmacijom se bavila iz hobija, te je Amizol sama sebi prepisala. Sve joj je bilo na dohvat ruke, tako da ustajanje nije podrazumevalo i kretanje. Zato nije imala uvid da je kućna haljina natopljena krvlju.
Istom onom kojom je umislila da ispisuje birane reči. Uzevši terapiju od koje bi joj za tren bivalo bolje, nastavila bi ritual. Zadnjicu ponovo zavalila u stolicu, prekrstivši se pred ikonom svete Petke iznad monitora, naglas zaključivši da u kandilo uskoro mora dodati još ulja. Posle ličnog verskog obreda, glavu bi okrenula na levu stranu, ka nekim modernijim verovanjima. Čitala afirmacije ispisane na hamer papiru i po ko zna koji put hipnotisano, ukočenog pogleda zverala u kolaž sa koga su se veselo smešile manekenke, reklame za anoreksiju, ofingeri za modne kreatore.
Tako je videla sebe, a izgovarala – “Nisam debela, samo sam otečena od lekova”. Okrenuvši vrat na desnu stranu tražila bi dokaz da sive ćelije još uvek nisu počele skroz da odumiru. Sve lozinke lažnih naloga nije zaboravila, na zidu su bile zabeležene preventivno. Sa tih naloga je uvek mogla da komentariše svoju pisanu reč.
Elem, rituali su joj pomagali da lakše dopre do biranih reči, antidepresivi da odloži spoznaju ulaska u menopauzu, osmesi manekenki da zaboravi onoliku decu koja su ušla u treću deceniju života, a i dalje se svađaju u sobi pored. Ublažavala bi glasove svoje odrasle krvi zvukom kvarteta sa Korzike. Za sve je postojalo rešenje, osim za njene špijune. To su oni bolesno usamljeni tipovi koji su joj se celog života lepili iz samo njima znanih razloga. Nikada im nije davala povoda.
Uzevši terapiju od koje bi joj za tren bivalo bolje, nastavila bi ritual
Bila je magnet koji ništa nije moglo da razmagnetiše. Ni afirmacije, Fatimino oko, ikone, kandila, tamjan na ringli, pozitivne misli, Tarot karte… Valjda joj je takav horoskop, ali te natalne karte nikada nije rastumačila. Jedva da je dvojku iz matematike imala, a ta astrologija se zasniva baš na pomenutoj nauci. Rodila se da bude pisac, dovoljno je da ona zna za šta je rođena. Ali već dugo to znaju i špijuni koji su se prikrali u njen računar i vrebaju priliku. Glupo je što se nadaju da će ona da poklekne posle petnaest godina seksualne apstinencije. Primitivci ne shvataju. Kao ni onaj nadobudni komšija dođoš koji je pretumbao celu zgradu i zacelio trošnu fasadu.
Dolazi isprskan feromonima i pita šta to curi iz njenog stana. Toliko primitivnog sveta. Mahom muškog, mada su i žene u njenim biranim rečima ili krvave, ili alkohoričarke. Skok još jedne bubašvabe je primorao da ponovo skrene pogled sa monitora i kao što će kasnije na nekom od foruma izneti kao naučno otkriće, ukaza joj se rešenje. Bačena najlon čarapa njene snajke iz Koteža. Kako se ranije nije setila? Otkriće je navede na skoči i zgrabi čarapu. Hitrim pokretom iz prve pretumbane ladice izvadi gumicu za tegle. Brzinom munje je obmotala kameru na monitoru najlonkom i pričvrstila je gumicom. “Evo vam sad pa me špijunirajte, zlotvori” – glasno je izgovorila. Nadigrala ih je. Pre nego što je uspela ponovo da se stropošta u stolicu i nastavi sa stvaranjem biranih reči, jedan od sinova joj uputi rečenicu – “Kevo, probilo ti je na kućnu haljinu”.
Lutka Lutka Bgd– Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
