Ljudi su zarobljeni, sputani, ograničeni
I ti sa njima, što tvoje ropstvo i sputanost ni malo ne olakšava. Ako malo više težiš ka istini i slobodi od drugih oko sebe, samo ćeš još bolnije biti svesna ograničenja. Ako je tvoj kavez veći i udobniji, a vrata na njemu stoje širom otvorena, ti ćeš se ipak i dalje vraćati da u njemu prenoćiš, da se utešiš i izlečiš, jer potpuna sloboda nosi potpunu neizvesnost, a to su kategorije strane ljudskoj prirodi, zastrašujuće i gotovo nepodnošljive. Robujemo svojim navikama, potrebama, idejama, vrednostima. Robujemo svemu što volimo. Ropski služimo ljubavi, činimo ono što ljubav od nas traži, potčinjavamo se svemu što prepoznajemo kao ljubav, a mnogo puta prepoznajemo ko zna šta što ima veze sa našim ličnim ludostima, bolovima, uvrnućima, dramama i traumama, a što nema nikakve veze sa ljubavlju. Robujemo strahu, osećanju krivice, odbrambenim mehanizmima – robujemo svemu čime pokušavamo da se zaštitimo od povređivanja. Unutrašnju, mentalnu i duhovnu slobodu možemo da dosegnemo samo donekle, u okviru zadatih granica. Živimo u telu, a telo je kavez, oklop, vozilo, ljuštura, sama po sebi ograničena rokom trajanja i funkcionalnim datostima i mogućim kvarovima i manjkavostima.
