Umemo mi da pokvarimo sasvim dobre veze. Ma umemo skroz da ih upropastimo. I to više puta. Umemo da ne naučimo ništa iz prethodne veze koju smo upropastile, umemo da ne umemo da odolimo da ne budemo tako… Tako iritantne, zahtevne, nametljive, tako ubeđene da postupamo ispravno i tako nespremne da odreagujemo na kritiku tako što ćemo da se korigujemo. Ma baš umemo. I nemamo pravo da kukamo što su muškarci tako falični i što ne samo što pojma nemaju, nego neće ni da uče. Dakle, mogle bismo najzad neke stvari da naučimo same od sebe. I da ih priznamo sebi, za početak.
Ne znamo koliko vredimo
Biramo neadekvatne partnere, odnosno, one koji će nas sto posto tretirati kao đubre, varati, ponižavati i odbaciti, jer negde u sebi ne mislimo dobro o sebi. Ne verujemo da zaslužujemo bolje, nego da uzdišemo i kidamo se zbog nekog koga obožavamo, a da pri tom uopšte nemamo ni jedan razlog da ga obožavamo. Dobro, pronalazimo mi razloge, ali to su ili bedna opravdanja, ili neki oblici fetiša – zaljubljujemo se u lepotu, u izgled u tip i on nas nikad ne izneveri, uvek nas povredi. Dakle, kompleks niže vrednosti, ubeđenje da nismo dovoljno dobre i vredne, traume iz detinjstva i ostali materijal za psihoanalizu, upravlja našim emotivnim životom i drži nas u položaju žrtve. Ili u položaju svetice, što je isto, samo malo agresivnije. Dužne smo da vrednujemo sebe, da volimo i prihvatamo sebe, jer ćemo sutra to isto sranje preneti svojoj deci, ako ga ne razrešimo.
