Prethodni deo teksta pročitajte ovde.
Mislimo da će sve biti u redu kad nađemo adekvatnog partnera, ali kad nam se učini da smo ga našle, čini nam se da nam se učinilo – jer on nikada nije baš ono što mi tražimo i očekujemo. Naša očekivanja nas dalje guraju u greške i dobre muškarce tretiramo kao nedovoljno dobre, ne poštujemo ih, dižemo emotivne zidove. Radimo im baš ono što mrzimo kad oni rade nama. Ne zato što smo kučke i što želimo da ih povredimo, nego zato što smo u strahu, što imamo loša iskustva, što ne poznajemo dovoljno svoje odbrambene mehanizme i motive i dozvoljavamo im da preuzmu kontrolu i usmeravaju naš emotivni odnos – u pravcu propasti. Od ukupne količine bolesti koja se nađe u svakom partnerskom odnosu, ponekad mi nosimo veći deo.
Ne razumemo i nećemo da razumemo muškarce
Šta tu ima da se proučava, tumači i razumeva? Nisu oni neka druga vrsta, ljudi su, kao i mi i valjda je dovoljno da se držimo princima ljudskosti, pa da odnosi funkcionišu. Kad bi samo bilo tako jednostavno. Ukoliko odbijamo da prihvatimo razlike u načinu razmišljanja, doživljavanja i funkcionisanja u emotivnom odnosu između muškaraca i žena, odbijamo da upotrebimo najkrisnije oruđe, kojim se odnosi podešavaju, popravljaju, prilagođavaju. A to znači da odbijamo razumevanje generalno – jer suštinske stvari se često suptilno (ali i brutalno) prepliću sa površnim stvarima i ako ne pohvatamo te konce, zaplešćemo se u njih, bićemo besne i frustrirane i pokidaćemo ih. Mnogo je konstruktivnije zamisliti da su oni zaista sa nekog Marsa i raditi na komunikaciji i uspostavljanju zajedničkog jezika, kao i na prihvatanju neprilagodljivih i nepromenljivih različitosti, nego uporno tvrditi da smo svi ljudi i da je to dovoljno. Kao da biti čovek nešto pojednostavljuje u toj priči.
