Narcis se zaljubio u svoj lik, ali to je bila skroz nesrećna ljubav. Kaznili ga bogovi za bezosećajnost. A toliko je bio lep, da su se svi redom zaljubljivali u njega, muško i žensko, bez razlike. On im nije uzvraćao osećanja, bio je surov i hladan, a onda je iskusio sudbinu nesrećno zaljubljenih, kad je ugledao svoj odraz u vodi i zaljubio se u sebe samog.
Zašto nije mogao sebi da uzvrati ljubav? Zar ljubav prema sebi nije jedina sigurna, bezbedna od razočaranja, uzvraćena i bezbolna?
Ali narcizam je definicija poremećaja ličnosti. Neko ko se divi sebi, nije uopšte zainteresovan da se dokazuje drugima, pa je u tom smislu nedruštven, smatra da je superioran i nema nikakvu moralnu zadršku i izražavanju svog superiornog mišljenja o sopstvenoj vrednosti. S druge strane, narcisoidne ličnosti su često labilne, nesigurne, zavisne od tuđe pažnje i divljenja, ne podnose poraz i ne prihvataju realnost u kojoj oni nisu najbolji, najlepši, najpametniji, najvredniji pažnje i divljenja.
Narcis je crna rupa za pažnju i ljubav, nikada mu nije dovoljno i nikada ne uzvraća adekvatno. Nemojte pomešati narcisa sa samosvesnom osobom.
Samosvesni umeju da budu arogantni i da se bore sa sopstvenim egom, ali svesni su te borbe. Preispituju se i umeju da shvate i da se zaustave kad zabrazde u egotrip. Nestrpljivi su i netolerantni na glupost, neefikasnost, neprofesionalnost, a polazeći od njihovog vrednovanja sveta prema sebi, većina svih sa kojima imaju posla je glupa, neefikasna i neprofesionalna. Ah, nisu oni uopšte daleko od istine.
Ali nikada se ne radi o tome kakvi su drugi, nego kakvi smo mi sami. Arogancija i nedostatak tolerancije nisu dobri za živce. A tu gde su oni u prvom planu, sigurno nešto nedostaje. Tamo gde nedostaje pravo samopouzdanje, ono koje se oslanja na intuiciju, nameru i povezanost sa okolnostima, koje iz te percepcije nikad ne rade protiv nas, nego za nas, samo je potrebno malo strpljenja da se kockice slože i da se ukaže cela slika. Arogantni nemaju strpljenja. A možda ni dovoljno ljubavi prema sebi, pa taj nadostatak nastoje da nadoknade dozom samoljublja. Jer su pametniji, organizovaniji, profesionalniji i efikasniji od drugih.
Duboko samosvesni ljudi su u suštini skromni. Oni poznaju svoju vrednost i nemaju potrebu da njenu svetlost posmatraju na pozadini tuđeg mraka. Kad skroman čovek kaže nešto afirmativno, pohvalno i neskromno o sebi, on naprosto izražava svoje zadovljstvo. Ali skromni ljudi često svoje uspehe prihvataju kao i sve ostalo i ne hvale se tamo gde će možda povrediti nečija osećanja, izazvati zavist ili biti pogrešno shvaćeni.
Oni paze da ne ulaze u tu vrstu komunikacije, osim kad je neophodno. Samosvesni i skromni ne očekuju da ih ljudi razumeju, prihvate, cene i vrednuju, jer im je dovoljno što to sami sebi mogu da pruže. Odabrani krug bliskih, sasvim je dovoljan za ravnopravnu razmenu osećanja, razumevanja i vrednovanja. Oni ne potcenjuju nikoga, umeju da uhvate i prepoznaju pravu informaciju, dobru ideju i mudar predlog čak i kad dolaze od nekog ko im nije ni drag ni blizak, niti u njega imaju poverenja. Oni svoja sviđanja i nesviđanja ne shvataju mnogo ozbiljno, ne udara im slava u glavu, ne odmeću se od zajednice i ne misle da su bolji od drugih, čak i kad tačno znaju koliko su i u čemu bolji od drugih.
Čudo jedno ta samosvest.
Samosvesna osoba može da kaže ja sam super i da to prosto bude istina.
Jer to ne znači da drugi nisu. Pre će biti da je svako super na svoj način, a da je veoma dragoceno i zdravo, ako je svestan toga.
