Kafana. Institucija u koju se ide sa dobrim predznanjem. Takođe, i neka vrsta treninga. Ne možeš u kafanu ako nisi u kondiciji. Posebno je bitno da se dobro razgibaš pred odlazak. Ruke, noge, kuk i struk. Zamisli da se, ne daj Bože, ušineš kad te pogodi pesma, a ti onako, nezagrejana, skočiš sa stolice? Presede ti i pesma, i veče, i konobar, i uska haljina, ma sve!
Ono što me zanima jeste, da li pevanje samoglasnika i trileri na pravom mestu u pesmi, mogu da dovedu do stanja promenjene svesti? Tačnije, da li mogu toliko da raspamete, da strast u nama u trenutku plane, da nikako ne možemo da se zauzdamo i odmah, tu na licu mesta, napastvujemo voljenu osobu? Naravno, ako je fizički pored nas. A ako to nije slučaj, da se toliko raspilavimo i zovemo je da čuje krčanje i eventualnu mikrofoniju do koje nekada dolazi? Još ako je posredi neka svađa, da nam to dođe kao dobar razlog za pomirenje, poseban dokaz ljubavi i odanosti, ili možda čak osveta?
Problem sa hitovima naših narodnjaka je što nas teraju prvo u potpunu euforiju, a onda u totalnu depresiju. Svi tekstovi do jednog nas duplo više gađaju kada ih slušamo uživo, dok nam pevačica ili pevač za jednu crvenu ispunjavaju sve muzičke želje i pozdrave.
Zanjiši kukovima
Narodnjaci imaju neviđenu moć. Spajaju rastavljene, zovu na greh, žensko preobraćuju u muško za 30 sekundi, pa onda dragi padaju u prvoj rundi, poručuju da je varanje kul, da se od tuge umire, da se neslavno završene ljubavi nikada ne prebole, da ženske mogu svakog mužjaka da vrte oko malog prsta, ma sto čuda! I sve ove lake erotske poruke se šalju upakovane u turcizme, grcizme ili ne znam koje već još “-izme”, u pevačima omiljenom G-moll-u, uz obavezan pozdrav za društvo iz ugla ili nju koja nije tu, a zna se koja je! Tako se najbrže isteruje kinta iz džepa, zasija suza u oku, ili se napravi fatalna greška kada oblećeš oko bivše(g), ako je tu, ili legneš na telefon ako nije. Za bivše, dakle važi sve isto što i za sadašnje ljubavi, samo što ima duplu težinu. Tako na primer stih: “Zato što sam ti… ŠTA?! Verovala slepo! Volela sam te… ŠTA?! Lagao si lepo!” ne duplo, nego petostruko pogađa personu koja tuguje, a leči se kafanom. U vinu je i spas i istina.
Ima ta kafansko-narodnjačka atmosfera posebnu draž. Retko na kom drugom mestu pada više varnica, pogleda, dodira. Retko gde još može slobodnije da se priđe nekome. A nigde, osim u kafani ne možeš da kupiš cveće na licu mesta i naručiš pesmu za baš tu, jednu, specijalnu osobu. Pevači i pevačice, neka im, što duže žive i što bolje da ih služe “šurke” (muzičarski sleng za mikrofone nemačke marke Shure), svojevrsni su kanal za izjavljivanje, potvrđivanje i raskidanje ljubavi, po potrebi, i za pronalaženje vlasnika tog i tog auta, tih i tih registracija. A nekada, pošto im ta alatka omogućava da se čuju bolje i više od svih, mole goste da ne lome inventar objekta. Ili pozivaju konobara. Ma svašta ti muzikanti mogu.
Iz prakse, dolazim do zaključka da je narodnjak mnogo moćan afrodizijak. Makar, na ovom, balkanskom tlu. Opet, ukusi su različiti, tako da svaka generalizacija nema potporu. Ali, kad krene prigodna pesma, koja te baš podseti na jednu ili jednog, još ako je pored tebe, teško ostaješ imun na taktove. Ishod jedne takve večeri, ostaje poznat samo akterima takve jedne priče.
Izvori fotografija: knack.be, kwick.de
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
