Sedela je na hladnoj steni koja je bila ogromna suprotnost njenom toplom, krhkom srcu. Razmišljala je o samoći, o prolaznosti. Želela je da nestane iz njihove priče o ljubavi poput sunca koje se sve niže spuštalo i odlazilo iza planina. A onda je želela da se probudi i osvane na nekoj drugoj strani sveta, da njena ljubav ogreje nekog novog. Nekog drugog.
Njena razbarušena plava kosa na trenutke joj je mrsila vid, dodirivala obraze i milovala suze. Mrsila joj je slike koje su se smenjivale pred zatvorenim očima: podizanje u vazduh u tamnoj letnjoj noći na obali mora, vrisak uzbuđenja, njegove ruke na njenim očima i pogled u zvezde, latice cveća u kosi, mirišljavo pismo, i poljubac u čelo na rastanku… Bezbroj trenutaka sa njim, sve dok ne otvori oči i ponovo shvati da je sama. Otišao je. Odrasli su i on je morao da pođe dalje. Na njihovoj raskrsnici je isteklo vreme, on je produžio.
Nije imala predstavu koliko daleko on može da bude u ovom trenutku, da li je srećniji jer se konačno tamo negde bavi onim što ga ispunjava i da li mu je to dovoljno. Ili možda u njegovom srcu postoji neka šupljina, neka mrvica poput zrna peska u kojoj nedostaje ona. A čak i da je tako ona to nije mogla da zna, to je nije moglo tešiti. Uvređena, povređena i ostavljena nije imala izbora nego da zaboravi i nastavi dalje podignute glave.
A kada odem, pokušaj živeti bez mene
A onda kada je napustila sve tragove života i tek počela zaista da ga živi ispočetka udaljena od stare ljubavi, na nekom novom mestu, u nekom novom gradu koji je obećavao, uspela je. Posle pola decenije, bila je ono što je želela da postane. Uspešna i srećna žena sa slobodom u rukama. Ostvarila je san, izazivala je aplauze, divljenje i poštovanje. Sredila je svoj život. Ponovo je volela, opet se smejala, bez prestanka je blistala.
I baš tu negde između haosa i mira, između uspomena i planiranja, dok je sedela na klupi sa fasciklama i olovkom u rukama ispijajući kafu zamišljena i inspirisana, osetila je stari dobri miris. Spustila je olovku i pažljivo podigla glavu ugledavši ga. Hodao je sporo i nonšalantno sa telefonom u ruci duboko uživljen u razgovor. Želela je da ustane, ali nije osećala noge. Otvorila je usta s namerom da progovori, ali ju je gorak ukus rastanka sprečio. I taman kada se sagnula spuštene glave da podigne olovku koja je ispala, on se okrenuo i pogledao je, te nastavio dalje još uvek razgovarajući. Nije je prepoznao. Jer za razliku od njega, ona danas čak i ne miriše kao nekada.
Sa kim je pričao, gde je išao, ko mu je tog jutra vezivao kravatu i kuvao prvu kafu, zbog koga je danas tu gde jeste, a ne tamo gde je pre pet godina otišao…? Hiljadu pitanja prolazilo joj je kroz glavu. Istovremeno zatečena, ukočena i hrabra, pokušala je da zavara svoje srce praveći se kao da se pre par sekundi ništa nije dogodilo. Nastavila je da piše, dok joj je ruka još uvek drhtala. Ponovo je proleteo kroz njen život, ali samo kao zalutali predmet vetra u toku nevremena. Više nije osećala njegov miris, više nije videla njegov korak, više mu nije čitala sa usana, samo je negde, tu i tamo, mogla da ga nađe između svojih ispisanih redova na papiru koja su tiho šaputala: “Još uvek te volim, ali je kasno.”
Jer na putu koji je on davno izabrao, nije bilo nje. A sada je – kasno za povratak.
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
