Kako problemi mogu da nas štite od realnosti, kad su problemi naša stvarnost? Stalno rešavamo neke probleme! Samo to i radimo.
Kao da mi ne bismo voleli da završimo sa tim baktanjem sa svim i svačim, da se opustimo i uživamo! Kao da mi volimo probleme! Kao da ih pronalazimo i tamo gde ih nema, samo da bismo bili zauzeti, da ne mislimo…
Pa, kao da u tom grmu podsvesti leži zec istine.
Onaj što ne izlazi iz grma ni zbog kakve šargarepe.
I pošto ne možemo da izmamimo zeca, u situacijama kada nam je potrebno da podignemo štit, dobacimo kosku problema psu uma.
A um je džukac i stalno nešto glođe, nikad dosta loptica, papuča i kostiju. Toliko ume da razlikuje, tri vrste problema.
Loptica – to su problemi koji nisu pravi problemi, nego su obična distrakcija. Bavimo se nečim drugim, da ne bismo morali da se bavimo onim prvim. Ili trećim. Mrzimo da učimo, odugovlačimo da započnemo bavljenje nekim dosadnim poslom, a znamo da nekako, u nekom trenutku moramo da se prihvatimo omražene aktivnosti.
I onda izmislimo nešto što ćemo časkom da uradimo, pre nego što počnemo i što će nam pružiti odlično opravdanje pred sobom, kad ne budemo dovoljno dugo mogli da se bavimo poslom koji ne volimo i kad ga uradimo polovično i ofrlje. Jer to što smo smislili je nešto što se poput loptice odbilo o našu potrebu da se zaštitimo od suočavanja sa svojom lenjošću i neorganizovanošću. Korisno je. A zapostavljali smo ga, kao da smo znali da će odnekud iskočiti, kad nam zatreba.
Rešimo da sortiramo čarape. Da najzad odvojimo one koje ćemo baciti od onih koje ćemo da zakrpimo, jer su praktično nove, ali u onim čizmama su nam se zimus sve čarape cepale.
Poznato, a?
Papuče – to su problemi umesto problema. Pas uma ne pravi pitanje. Važno da se nešto glođe. Sa spiska problema odaberemo one sa dna. Nekad je ova veština vrlo korisna. Jer prioritetan problem nismo u stanju da rešimo. Potrebno nam je da ne mislimo o njemu, da dozvolimo podsvesnim procesima da nas dovedu do rešenja, pa usmeravamo pažnju na nešto drugo. Kao kad nečeg nikako ne možemo da se setimo dok razbijamo glavu, a kad odustanemo i počnemo da se bavimo nečim drugim, iznenada se setimo.
Međutim, problematične papuče ćemo obuti i u slučaju kad nećemo bosi da koračamo po staklu neprijatne realnosti. Trebalo bi da odemo kod lekara i napravimo neke testove i provere, trebalo bi da povedemo računa o ishrani, trebalo bi da počnemo da vežbamo, trebalo bi da raskinemo vezu koja je postala besmislena, trebalo bi da počnemo više da izlazimo i upoznajemo nove ljude – ali suviše smo anksiozni, obeshrabreni, nemamo motiv, mrzovoljni smo i nespremni da se poduhvatimo zapostavljenih aspekata svoje ličnosti, svog života, svog emotivnog stanja i zato radije žmurimo pred prioritetnim potrebama svog sopstva i bavimo se problemima koje možemo da rešimo. Započinjemo projekte koji će nas dugoročno angažovati i držati nam pažnju – i stvoriti nam teren na čijoj ćemo površini biti toliko zauzeti, da nećemo stići da se bavimo raznim dubiozama.
Koska – to su važna pitanja, problemi čijem rešavanju možemo konstruktivno da doprinesemo, jer nas se ne tiču lično. Problemi naših bližnjih, koji su naši najvažniji problemi, to su koske. Bićemo potpuno posvećeni raznim disfunkcionalnostima, slabostima i bolestima svoje dece i partnera, smišljaćemo taktike da im pomognemo, izludećemo od neuspešnih pokušaja i stalno ćemo biti na ivici živaca zbog njih.
Ono što je najopasnije, što je prava mračna strana ovakvih manevara izbegavanja sopstvene realnosti, jeste što nama bliske osobe, pogotovu deca i partneri, nesvesno reaguju na našu potrebu da se bavimo njihovim problemima i daju nam ono što je potrebno – stalan izvor svojih problema kojima ćemo se kontinuirano baviti bez opasnosti da ih rešimo i pozabavimo se drugim stvarima – sopstvenim izborima, mehanizmima koji nas vode iz promašaja u promašaj, strahovima, emotivnim padovima, životom koji je, umesto da bude pun ljubavi, pun problema – tuđih.
Izvor fotografija: pinterest.com
