Zahvaljujući euforiji čarobne novogodišnje noći, tematika poklona sve više dobija na značaju. Jer, pored svadbi i rođendana, jedna od glavnih pozornica odmeravanja porodičnih i međuljudskih odnosa kroz poklanjanje je Nova godina sa Božićem. Tada se zapitamo koji je idealan poklon za ljude koje volimo i postoji li uopšte takav? Idealan poklon je pozitivna emocija smeštena u parče materijalnog sveta. Okidač za lavinu radosti onoga koji ga prima. A i onoga koji ga daje. Mera plemenitosti.
Međutim, sve te definicije u senci su jedne koju sam, debatujući o idealnom poklonu, mnogo puta do sad čuo. Ona kaže da pravi poklon nije materijalne prirode, i da ne sme biti! Da je to gest, lepa reč, stisak ruke i iskreni osmeh. Kako da ne. Iskreno govoreći, uopšte ne verujem da ljudi zaista tako misle (da je zaista tako, svet bi bio rajski vrt, a to je da se ne lažemo, daleko od istine). Ipak je poklon pre svega dokazno sredstvo ljubavi i pažnje. I to plaćeno. Istina je da ogromnoj većini ljudi treba iznova pokazivati da ih volite, cenite i da vam njihovo postojanje znači. To radite poklonima. Poklanjanje je ništa drugo do podsećanje nekoga na značaj koji mu pridajete, plodovima materijalnog sveta, koji se najčešće kupuju u hramovima konzumentstva – tržnim centrima. Tako da se ona teorija o zagrljaju i toplom pogledu, spušta na zemlju pred realnošću, i svodi na poklon u najrudimentarnijem smislu te reči – senzaciju iz materijalnog sveta koja ima cenu, oblik, namenu, šareni papir i mašnu. Bez tih povremenih podsećanja, ljudi uglavnom pojma nemaju da vam znače. U najboljem slučaju misle da ste škrtica, a u najgorem (ima i takvih) – da im nedostatkom poklona poručujete da vam izađu iz života.
Adekvatan poklončić kompleksan je posao, koji zahteva posmatranje i razumevanje osobe kojoj se poklanja. Da je to lako, ne bismo tako često slušali razočarani komentar dama na sadržaj darovane kutijice, koji glasi ’’Pa da li on mene uopšte posmatra?’’.
S obzirom da ga ljudi različito doživljavaju i vrednuju, poklanjanje je postalo svojevrsni generator katkad i komičnih životnih situacija. U tim situacijama razaznao sam, među ljudima koji aktivno učestvuju u društvenom životu (samim tim i poklanjaju i dobijaju poklone), tri kategorije.
Prvi su oni kojima je važnije da im donesete nešto za rođendan, nego da ih pitate za zdravlje bolesne majke. Fanatici gift shopova, šarenih folija i ukrasnih papira. Poznajem neke ljude iz ove kategorije koji su pravi analitičari rođendana, svadbi, krštenja i ostalih događaja koji predstavljaju pozornice iskazivanja pažnje novcem. To su profesionalni darodavci. Ubeđen sam da oni beleže transakcije poklona u poseban tefter, po ugledu na poslovne bilanse u firmama. Na levoj strani tabele vode zapisnik kada su i kome šta poklonili i po kojoj ceni. To je tzv. aktiva. Na desnoj strani, u pasivi, beleže ono što su potom dobili od istih ljudi. Često su vođeni lukrativnim ciljevima. Kada se aktiva i pasiva slože u bilans, znaju ko im je isplativ za dalje poklanjanje, i samim tim i druženje. Mada, neki među njima sa poklonima preteruju iz razloga naivne dobrodušnosti. To su oni ljudi kojima su svi važni i svi su im najbolji prijatelji. Imaju osamdesetak drugova i drugarica kojima bi poverili čak i porodicu. Njihov neibežan pratilac kroz život su razočarenje i očaj kada shvate da je osoba, na čiji su poklon protraćili nekoliko crvenih novčanica, potpuno šokirana i to smatra bespotrebnim preterivanjem nekoga s kim povremeno popije kafu.
Drugi su njihova suprotnost. Od njih nikada ništa nećete dobiti, osim eventualno boce jeftinog pića, bajate ’’Cherry’’ bombonjere ili ’’Milke’’ od 300g sa grožđicama (čokolade koja je kraljica razočaranih pogleda u kesu koju donose gosti – niko je u stvari ni ne jede, ali je obično poklanjaju umesto one sa krupnim lešnicima koju svi volimo), a u izuzetnim prilikama možete se, ukoliko ste žensko, nadati odavno odbačenom parfemu njihove majke. Njihova zaliha su razne debelim papirima zamandarene delicije i sitni predmeti, koje im mesecima skupljaju prašinu u ostavi, a sami su ih dobili od prijatelja. Skladište ih sa ciljem daljeg prosleđivanja po slavama i rođendanima. Dokaz njihovog postojanja i rasprostranjenosti je stari beogradski mit o bombonjeri koju je prvobitni kupac na specijalan način obeležio i poklonio prijatelju za slavu. Posle dvogodišnjeg čarobnog putovanja iz kuće u kuću, bombonjera mu se najzad ponovo našla u rukama. Prepoznao ju je po znaku koji je svojevremeno ostavio. Odlučio je da je otvori i završi njenu avanturu. Bila je ubuđana.
Među one treće spadaju svi ostali, koji su tu negde između. To smo svi mi koji u naletima emotivnih zabluda postajemo jedni od preterano izdašnih iz prve kategorije, a u trenucima lenjosti ili nezainteresovanosti za ostavljeni utisak, posežemo za špaizom onih iz druge kategorije. Mi kojima su usta puna priče o važnosti lepih gestova i njihovoj nadmoćnosti u odnosu na materijalno, a koji se ipak obradujemo poput male dece šuškanju ukrasne kese sa mašnom.
Mišljenja sam da o značaju poklona najbolje govore reči Patrijarha Pavla, da je ’’naše samo ono što damo’’. Naravno, patrijarh sigurno nije mislio na novi Chanel parfem, komad nakita od belog zlata ili dekorativni usb stick, ali je svakako mislio na pokretanje te nevidljive spirale plemenitosti i pažnje koju poklonom šaljemo drugoj osobi. Radili to gestovima ili raznobojnim mašnama na omotu kutija iz gradskih prodavnica, važno je samo jedno. Da poklanjate! U kojoj god je formi, jedno je sigurno, svet zbog toga sigurno neće biti lošije mesto.
Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.
