No, patnja kod muškaraca i žena u domaćim pesmama se neretko drugačije manifestuje. Muškarac, koji pati u pesmama, to uglavnom čini zbog neuzvraćene ljubavi. Naravno, iz istog razloga može patiti i žena, ali kod žena se provlači jedan motiv koji kod muškaraca izostaje – patnja zbog nasilja.
Uzmimo za primer nekoliko stihova pesme Nataše Bekvalac:
I kad tvoje greške redom ispravljam,
ti si tu da pljuneš mi u lice – da ne valjam!
Da me sečeš kao mačem i da ne daš mi da plačem!
Znam, ne valjam što ti kroz prste uvek progledam
i što sam manja od makovog zrna i što pred tobom drhtim k’o srna!
Znam, ne valjam što te na kolenima uvek čekam
i crven tepih bacim ispred tebe!
Znam, ne valjam, al’ po sebe!
View this post on Instagram
Ovde je vrlo jasno opisan motiv nasilja, zlostavljanja i vrlo toksičnog odnosa. Žena zbog svog partnera plače, ponaša se potlačeno, on je u potpunoj kontroli šta će se sa njom desiti. Najtužnije od svega je što se mnoge žene pronađu u stihovima ovih pesama, pa shvataju da nisu jedine sa istim problemom. No, ono što u celoj priči nimalo ne valja jeste što će neko pomisliti da, kad se o nasilju toliko peva, onda je to normalna stvar, jer ono je svuda oko nas, čak i u muzici.
Ne postoji opravdanje za nasilje ni prema kome. I pored toga, često se nalazi opravdanje za nasilnike, naročito ako su prema žrtvi nasilja imali romantična osećanja. Kao da je ljubav sasvim dovoljan razlog da neko trpi udarce i bude fizički i psihički maltretiran.
Često se kaže da je žena kriva za to nasilje, jer je ona provocirala i izazvala da do nasilja dođe. Da razjasnimo, nasilje je nasilje, ono nije malo manje nasilje ako je romantizovano. Ono je tačka posle koje nema nazad i koja rastura odnos. Za nasilje NIKAD nije kriva žrtva, nego nasilnik.
Naslovna fotografija: instagram.com/inspiringinstafeeds
Jovana Petković
