Nataša Nikolić, učiteljica joge i meditacije: “Meditacija je unutrašnja higijena”

Mnogim ljudima je meditacija vrlo apstraktan pojam. Za početak, kako bi je ti definisala?

Meditacija je tehnika koja je po našim današnjim saznanjima potekla iz okrilja duhovne baštine Indije, a koja u svom izvornom stremljenju nije strana ni mnogim mističnim tradicijama starih civilizacija. Meditativno stanje, koje kroz primenu različitih tehnika i stadijuma meditacije negujemo, je istančano stanje proširene svesnosti koje vremenom postaje poluga emocionalne zrelosti i  psihičke stabilnosti. Ono obično počinje koncentracijom – jednousmerenošću pažnje na određeni objekat posmatranja – bez potrebe za interpretacijom iskustva i bez uplitanja intelekta koji je obično prekomerno aktivan. Na taj način, pruža nam se mogućnost da najpre prepoznamo u kojoj meri smo na “autopilotu“, šta sve činimo svesno, posvećeno i sa jasnom namerom – tokom prakse, dana, života, radi razvoja skrivenih potencijala pojedinca...

U ovom modernom veku, kada nam se čini da vreme teče mnogo brže, nekako nam uvek zafali makar jedan sat u danu. Koliko vremena u toku dana treba da odvojimo za meditaciju? Kako da nađemo vremena za nju?

Zaista, moderan način života stavlja pred nas brojne izazove, a jedan od važnih aspekata jeste upravo raspolaganje vremenom kao dragocenim resursom. Izloženost stresu i njegovi kumulativni efekti postepeno narušavaju fiziološku ravnotežu i povećavaju potrebu za načinima pomoću kojih će pojedinac moći da iskusi unutrašnji mir, poboljša ukupno zdravlje i unapredi kvalitet života. U tom nastojanju, veliki broj ljudi se okreće meditativnim praksama koje sve češće bivaju podržane i tražene i od strane konvencionalnih medicinskih institucija širom sveta s obzirom na njihove terapeutske učinke.

U pogledu optimalnog vremena, polazna pretpostavka je da što je životni ritam brži, to je neophodno izdvojiti više kvalitetnog vremena za negu sebe; što je stepen odgovornosti viši, to je važnije posvetiti se mentalnom zdravlju i duhovnoj higijeni – kako bismo redovno obnavljali unutrašnje resurse. U praktičnom smislu, dobro je početi praksu u kraćim vremenskim intervalima – makar i desetak minuta meditacije neposredno nakon buđenja i pre spavanja, može uneti značajne promene. Čak i tokom burnijih dana, uvek možemo da izdvojimo to vreme – kontinuitet je presudni faktor u usvajanju navike, oblikovanju zdravijeg životnog stila i uživanju u slatkim plodovima uloženog truda. Radi jednostavnosti, možemo da se pozovemo na dentalni model – poput uobičajenih rituala umivanja, meditacija je tu kao svojevrsna unutrašnja higijena – podjednako neophodna i blagotvorna. Nakon izvesnog perioda, poželjno je proširiti pomenuti vremenski okvir – dnevni optimum bi bio po dvadesetak minuta jutarnje i večernje meditativne prakse. Zahvaljući sve opsežnijim ispitivanjima neuroloških procesa i kognitivnih promena, danas nas u tome dodatno ohrabruje i reč nauke.

Šta je ono što treba da znamo ukoliko se tek upuštamo u svet meditacije? Koje su početničke greške zbog kojih možda lako odustanemo?

Prerano odustajanje je upravo jedna od najčešćih grešaka. Poput telesnog treninga, meditativni proces iziskuje istrajnost kako bismo iskusili njegove benefite. Počinjemo kraćim porcijama svesnosti koje postepeno pretačemo na teren svakodnevnog iskustva razvijajući  posvećenost – uprkos povremenim poteškoćama koje prate svaki rast. Tako jačamo mišić svesnosti, strpljenja, samopouzdanja. Svakodnevno, po malo – u skladu sa individualnim namerama i potrebama – kao prilika da sretnemo sebe ljubazno i sa saosećanjem.

Takođe, dobro je potražiti stručno vođstvo po meri pojedinca – kako je reč o upravljanju krhkim delovima bića, važno je, makar u početku, potražiti kvalifikovanog učitelja koji će uputiti u pravovremenu i prikladnu primenu, kao i potencijalne kontraindikacije određenih tehnika u slučaju prethodnih zdravstvenih tegoba.

Stabilan temelj čini i podrška zajednice koja ohrabruje slična stremljenja, deli i iskušenja i podvige, podsećajući nas da u tom procesu nismo sami i da možemo da se oslonimo na mrežu uzajamne podrške – bez obzira na lične kapacitete, neosporno je da je svakome od nas (bar povremeno) neophodan podsticaj i udruživanje snaga.

 Uobičajena slika meditacije je to kako sedimo u turskom sedu na sklopljenim prstima i govorimo “ommm”. Da li je to stereotip? Da li možemo da meditiramo u hodu, dok kuvamo ili dok peremo zube? 

Popularizacija je doprinela dostupnosti učenja koja su se milenijumima strogo čuvala, ali je omasovljenje istovremeno vodilo velikoj komercijalizaciji duhovnosti. Sličan proces zahvatio je i mindfulness pokret koji se, ulaskom u mainstream i korporativni svet, u velikoj meri udaljio od izvorne forme te, nažalost, često nailazimo na sadržaje koji potkrepljuju pomenuti stereotip.

Kada je reč o aktivnoj meditaciji ili meditaciji u hodu, ona je i moguća i poželjna. Ipak, u početku je meditativno stanje neophodno vežbati kroz nešto formalniju praksu – mirnog tela i bez dodatnih smetnji. Kada se tehnika zaista usvoji, meditativno stanje se pretače na sva životna polja. Bez obzira na to šta radimo, odlučujući faktor jeste način na koji to činimo – kvalitet pažnje diktira i kvalitet ponašanja. U vezi sa tim, nedavno sam čula jednu lepu misao: Ne uključujte meditaciju u život, već život u meditaciju. 

U kontekstu stereotipa, dobro je pomenuti i da primena praksi svesnosti ne znači da ćemo uvek biti blagi i spokojni. Iako to jesu kvaliteti kojima stremimo, ljutnja, strah, nemir su podjednako važni i imaju svoje mesto i ulogu u ljudskom životu.

Telo teško razlikuje odmor od meditativnog stanja, pa nam se često i prispava u toku meditacije. Kako da se izborimo sa pospanošču?

Pospanost se može javiti iz nekoliko razloga. Najčešće je posredi nepostojan fokus usled čega um spontano tone u san. U tom slučaju, biramo odgovarajući mentalni oslonac koji će služiti kao “udica” za pažnju – poput promatranja telesnih senzacija, praćenja čulnih nadražaja, osluškivanja različitih faza disajnog toka. U pospanost se takođe može kamuflirati otpor – prema novom, nepoznatom, drugim rečima – prema promeni. U narodu je poznata izreka: “Radije biramo poznatog đavola, nego nepoznatog anđela” – različite unutrašnje kočnice mogu povremeno zaustavljati ovaj proces. Sama svesnost toga doprinosi da ga mnogo lakše prevaziđemo. Tu je i inicijalno oslobađanje od akumulirane napetosti (starog emocionalnog tereta) koje vodi najpre u opuštenost, a potom može skliznuti i u san, posebno ukoliko meditiramo u ležećem položaju. To je jedan od razloga zašto uvek nastojimo da meditiramo u stabilnom sedećem položaju, pravih leđa i otvorenih grudi. Preporuka bi se, u toj stuaciji, odnosila upravo na izbor odgovarajućeg položaja. Budite slobodni da koristite sve potrebne rekvizite kako bi pozicija bila udobna – to može biti jastuk ispod sedalnih kostiju (kako bi kukovi bili iznad nivoa kolena), zid kao oslonac i podsetnik za prava leđa i što opušteniji ostatak tela – mislite na kičmu kao vešalicu sa koje odeća (telo) beznaporno “visi”. Na taj način unosimo dimenziju budnosti bez tenzije, relaksiranosti bez tromosti.

Da li postoji više vrsta meditacije i koje su to vrste ?

Kako se meditaticija paralelno razvijala u kulturama širom sveta hiljadama godina, tako se njena praksa oblikovala u skladu sa raznovrsnim tradicijama. Posmatrano iz okrilja joge kao intergralne discipline koja se sastoji od osam aspekata unutrašnjeg pročišćenja, poslednja četiri koraka preobražaja odvijaju se kroz različite nivoe meditativne prakse. To su: pratjahara – povlačenje čula (tzv. interiorizacija usmerene pažnje), darana – vid izoštrenijeg prisustva (održavanje pažnje), djana – poniranje u dublje meditativno stanje i samadi – spoznaja Sopstva ili samorealizacija (stanje potupne integracije i iskustveni doživljaj jedinstva). To bi ukratko bile faze “umetnosti gledanja unutra” koje se spontano nadovezuju, međusobno dopunjuju i postepeno grade.

Koliko ljudi – toliko tehnika meditacije. Ipak, da li postoje neke koje bi ti izdvojila?

Tako je, raznolikost pristupa omogućava ljudima različitog temperamenta i senzibiliteta da pronađu svoj put. Kako jedno od navedenih istraživanje korisno naglašava, važno je da razumemo da se termin “meditacija” sada slobodno koristi za označavanje velikog broja različitih tehnika kao što su kontemplacija, koncentracija, vežbe relaksacije i sl. One se razlikuju kako po dometu i kompleksnosti, tako i po različitom uticaju na različite nivoe bića.

Čini mi se da bi tehnike opuštanja mogle biti dobar uvod u meditativni svet. Reč je o jednostavnom skeniranju tela – poklanjanju pažnje telu od glave do stopala sa namerom opuštanja svakog dela ponaosob. Na taj način se menja mišićni tonus, balansira nervni sistem i umiruje um vraćanjem na “ovde i sada”.

Premda deskripcija može donekle da je približi, glavni trik je da je uživo upoznate – promišljanje može delovati primamljivo, čitanje knjiga na tu temu korisno, no tehnike deluju tek kroz iskustvenu primenu. 😉

Jedna od najvećih prepreka sa kojom se susrećemo u toku meditacije je buka. Kako da je blokiramo?

Mada nam ponekad deluje da nas okružuje carstvo spoljnih ometača, naš um je zapravo najveći izvor distrakcija. U njemu se planiraju egzotična putovanja, pišu i čitaju čitave sage, rekonstruiše prošlost, svađa, grli, voli… (smeh) Istovremeno, to jeste čudesna laboratorija kroz koju možemo da rešavamo kompleksne zagonetke i spoznajemo finije note života. Čak i ovo može biti dobra prilika – prepoznajte u kojoj meri ste prisutni dok čitate ove redove: koliko ste svesni svog položaja, daha, sebe – ako ste u sadašnjem trenutku, potpuno prisutni telom i umom – ostanite tu; ako je pažnja odlutala – nežno se vratite nazad. Ključ leži u prepoznavanju: kada pažnja luta – jednostavno primetite i izaberite ponovo. To je temelj svesnosti. Primećivanje je početak tog alhemijskog procesa: nema uvek vatrometa uvida, ali ni samokritike ili obeshrabrenja zbog opaženih oscilacija – to je prosto priroda uma. Momenat kada prepoznamo odsutnost je veliki uspeh! Tada, i tek tada, ukazuje se prilika da izaberemo da negujemo prisustvo, da se vratimo sebi – što je suština treninga uma. I više od toga – to je proces buđenja; to je put svesnosti. 

Joga često ide uz meditaciju, ali da li i meditacija uvek mora da ide uz jogu? Da li je moguće razdvojiti ove dve discipline?

Jogu možemo definisati kao duhovnu, praktičnu i filozofsku disciplinu za prevenciju, očuvanje i unapređenje psihofizičkog zdravlja. Ovaj sveobuhvatan zadatak ostvaruje se upravo posredstvom meditativnog stanja uma. Meditacija je u tom smislu integralni deo joge, njen temelj, nit koja povezuje sve korake na duhovnom putu. Iako to nekada nije eksplicitno rečeno, sabranost pažnje (kao početni stadijum meditativnog iskustva) je u korenu svih duhovnih praksi – prva stvar koju učimo i vežbamo je biti ovde i sada.

Koje su najveće prednosti meditacije? Kojim ljudima bi preporučila da krenu da je praktikuju? 

Mada je neposredno iskustvo najdragoceniji kvalifikator “uspešnog preobražaja”, reč nauke nam može pružiti jednu novu perspektivu i inspiraciju za upuštanje ili produbljivanje meditativnog iskustva. Naime, rastuću popularnost meditacije poslednjih dekada pratio je i izrazit interes raznih naučnih disciplina za njene zdravstvene koristi. Kako jedna publikacija ističe: “meditacija svesnosti prešla je iz marginalne teme naučnog istraživanja u povremenu zamenu za psihoterapiju, sredstvo korporativnog blagostanja i široko primenjenu obrazovnu praksu.“ 

Neke od konkretnih prednosti (na koje sprovedena istraživanja upućuju) značajno su smanjenje psihosocijalnih faktora stresa i rizika od kardiovaskularnih bolesti; redukcija anksioznosti, fizičkog i psihičkog bola; unapređenje mentalnih sposobnosti i poboljšavanje koncentracije i pamćenja, povećavanje nivoa lične energije i efikasnosti, što dalje doprinosi kreativnim otkrićima. Mnoga psihološka i neuroendokrina ispitivanja pomažu nam da bolje sagledamo dublje mehanizme ovog procesa što služi i kao promocija potencijalno presudnog uticaja za psihološki i duhovni razvoj ljudi.
Ako razmišljate o tome, vredi pružiti joj poštenu priliku; ako osećate srcem da to nije vaš put, nemojte forsirati sebe. 

Da li je meditacija put koji ima destinaciju? Koji je njen krajnji cilj?

Bez obzira na način, ultimativno nastojanje svakog meditanta jeste svojevrstan psihički integritet, odnosno iskustvena spoznaja unutrašnje celovitosti čime se ostvaruje sveukupni boljitak. Fer je reći da je, s obzirom na sekularizaciju koja je omogućila masovniju primenu, primetno i povremeno zapostavljanje esencijalne komponente meditacije koja ukazuje na dublju, duhovnu dimenziju, moralnu snagu i razvojni aspekt. Utoliko su ovakva pitanja i promišljanja dragocenija. 

U svakom slučaju, meditativni proces je tu da inicira niz kreativnih i konstruktivnih promena, što povećava unutrašnju snagu i širi horizonte. U perspektivi, takav poduhvat zaista donosi transformativne rezultate i kvalitativno viši nivo postojanja. Kroz meditativno iskustvo možete sami da se opustite, umirite, nadahnete, steknete uvide, ulijete sebi poverenje, budete tihi svetionik drugim ljudima – što nosi crtu svojevrsne životne radosti i autonomije.

Produkcija: WANNABE MEDIA

Tamara Mladenović

Više informacija o Natašinom radu možete naći na sajtu www.natashanikolic.com i Instagram stranici