Ko uopšte ne oseća strah, ima neki emotivni poremećaj ili baš nije sasvim čovek. Možda je više lav.
Samo, lavu je lako da se ničeg ne plaši, kad je glavni. On ne mora da se plaši, jer je on taj koji zastrašuje. Nema ničeg strašnijeg od njega, siguran je u to i zato može opušteno da sprovodi strahovladu.
Jer ukupna količina straha mora da održava nivo i ravnotežu. Ako bi miševi postali neustrašivi, onda bi lavovi morali da počnu da se plaše.
Tako je to u lancu opstanka, gde strah čuva glavu, kad si mali i kad lavovi takve gutaju bez žvakanja i to za užinu.
Mali i veliki, bespomoćnost i nadmoć, strah i bahatost.
Jer lavovska nadmoć se zasniva na svesti o tome da su drugi manji i slabiji, a nedostatak straha nije hrabrost, nego bahatost.
To što uvek možeš da pregaziš, preskočiš, odgurneš, ugrizeš, progutaš, stvara naviku moći. Moć ne primećuje razloge za strah, ona samo uočava strah ostalih. Tako zna da je poredak ispravan i da je sve na svom mestu.
Neizbežno je da pozicija moći zastrašivača nestane. Matorog lava pregaze mladi lavovi i on se seti šta je to strah.
Pitanje je od kakvog materijala nastaju lavovi?
Da li se rode kao kraljevi džungle ili su to miševi, majmuni i zmije koji se transformišu u lavove?
Ah, verovatno i jedno i drugo.
Mali i veliki, bespomoćnost i nadmoć, strah i bahatost
Sićušni su vrlo svesni opasnosti i stalno osećaju strah dok se uspinju, koristeći one sposobnosti koje imaju, dok im strah služi kao kompas.
Te tako, miševi koriste skrivanje i bežanje, njuškanje i cijukanje, a svakako umeju da budu i simpatični. Majmuni su bučni zabavljači i dobri imitatori, a zmije su promišljene, tihe i dovoljno opasne. Kad dospeju na poziciju lava, ove zverke su samo površno transformisane. Ali brzo se naviknu na moć i zaborave strah. I izgube kompas.
Rođeni lavovi odrastaju, sazrevaju i umiru kao lavovi. Neprikosnoveni. Oni ne beže od svog straha. Suoče se sa njim lavovski, kad ga sretnu.
Mnogi miševi, majmuni, zmije i ostala menažerija, ostaju gde su, živeći na svoj način, možda zato što nikada ne prepoznaju lavovske prilike ili što nikada ne žude za njima.
Ali šta se dešava ako se lavovi rode u mišjoj rupi?
Ili ako sićušnima dosadi strahovlada lavova?
Rođeni lav oseća da mu je tesna mišja koža i teži da se oslobodi teskobe. Takođe, često se nađe u situaciji da ne oseća strah, tamo gde ga osećaju drugi miševi. Oseća da mišja merila i kompasi nisu njegovi, zbunjen je i frustriran i pokušava da bude to što jeste. Živi sa lavljim srcem u mišjim okolnostima. Nekad tragično, nekad oslobađajuće. Ali nikad se ne miri sa sudbinom i ne cijuče kad ga ona sustigne. Ponekad otkrije svoju riku pod pritiskom, a ponekad njome prestraši sve oko sebe. Tada može da se zaista transformiše, jer jedina istinska transformacija je oslobađanje od lažnih uloga i pronalaženje uloge po svojoj meri.
Ima i malih, pripitomljenih lavova, koji ostanu zadovoljni pozicijom glavnog među miševima. Majmunima, zmijama…
A kad ugnjeteni strahom shvate da im se sve najstrašnije već događa, oni umeju da iz rezignacije uskoče u bes i podignu revoluciju. U pokušaju da razotkriju lažne lavove.
Samo što se takvi prevrati ne završavaju srećno po ugnjetene. Obično potpadnu pod vlast nekog pravijeg i sposobnijeg lava, možda nekog ko se uzdigao iz njihovih sopstvenih redova, pa svoju moć gradi na poznavanju mišjeg straha i načina.
Nema načina da budete dobar lav. Čak i ako jeste. Jer pozicija i uloga lava zahtevaju da budete strašni, da se ne obazirete na strah i da zastrašujete.
Tako je to u poretku moći.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
