Treba da očvrsneš, govoriš sebi, a možda ti i drugi govore. Sve te suviše povređuje, sve suviše primaš k srcu, potrebno je da se toga otreseš, treba ti malo borbenosti, grubosti, malo čvršći oklop, oko tog mekog srca. Ali to nije istina. Oklop možda čuva od povreda spolja, ali takođe zarobljava tvoje srce i ne dozvoljava mu da se isceli i proširi, koliko bi moglo. Srce nije krto i krhko – iako može da se slomi, ono poseduje sposobnost isceljenja, istim putem kojim je došlo do slamanja. Teško je verovati u to kad si povređena i povređivana, kada nosiš prtljag ogorčenja, razočaranja i bola. Pod tim teretom, lakše je poverovati da ne treba više nikome da veruješ, da treba da držiš distancu i da se ne predaješ i ne otvaraš tako lako.
Da bi se sačuvala od ljubavnih povreda, jedino uopšte ne treba da voliš.
Kakva grozna pomisao, zar ne? Bolje je voleti i patiti, nego nemati ništa i nikog do čega ti je toliko stalo, da si voljna da prihvatiš patnju.
Međutim, neko vreme ćeš se osećati zaista ugroženo i instiktivno se braniti ogorčenim cinizmom, sumnjom u svačije namere, odvratnošću prema sentimentalnim prizorima (dvoje koji se ljube na ulici izazvaće ti neodoljivu želju da ih išutiraš i izdereš se na njih). Jer oni imaju ono što si ti izgubila i naivno veruju da im to pripada. A ti znaš da je to obmana i iluzija, jer si izgubila nevinost. Da, tako se ona gubi, ne kad se probije himen, već kad se prvi put srce raznese u komade.
