I uvek je isto. Neko ne želi da se prilagođava nama, ili zahteva od nas da se prilagođavamo, ili ne zahteva ništa, a nama je jasno da ako neke stavove i ponašanja ne promenimo, od te veze ništa neće ni biti, pa se kidamo i pitamo se da li je samo nama stalo i zašto mi možemo i hoćemo da se prilagodimo, a partner neće da ustupi ni za korak.
I kad se dovoljno nakinjimo, jureći ukurg po istim mislima, kao hrčak u kavezu po onom točku, neko nam uvek ponudi to utešno rešenje – da ne treba da se menjamo ni zbog koga. Možda deluje kao čaša hladne limunade po vrelom letnjem danu, ali nema tu vitamina. To je samo uteha.
Istina je da možda uopšte nismo u stanju da se prilagodimo i korigujemo. Da smo besni i nestrpljivi u suštini, iako na površini pokušavamo da naučimo korake i pravila te nove igre, koja nam se ne dopada. Ali, promena nam se nikada ne dopada. Ona se postavlja kao izbor ili uslov, ograničavajući faktor za našu prirodu, ili barem za ono na šta smo navikli. I to nas nervira, frustrira i ljuti.
