Ali oni koji te vole, žele da budu tu za tebe, a to je ono što ti ne pada na pamet i što ne uzimaš u obzir. Možda bi im bilo baš drago da mogu da učine nešto za tebe, jer si obično ti ta koja njima izlazi u susret. Oni bi možda voleli da znaju da su ti potrebni i da dobiju priliku da ti pokažu da nisi sama i da opravdaju tvoje poverenje. Ali ti možda nemaš dovoljno tog poverenja, jer si navikla da veruješ samo sebi.
Možda se užasavaš toga da ti neko bude potreban, jer si naučila da se oslanjaš na sebe i da u trenucima najveće slabosti i bespomoćnosti pronalaziš snagu da se nosiš sa situacijom u kojoj se nalaziš. Možda negde u sebi gajiš ubeđenje da ćeš izgubiti svoju snagu ako dozvoliš sebi da se oslanjaš i na druge. Da će se nešto u tebi slomiti i ostati slabo i ranjivo, ako priznaš da ne možeš sve sama. Ako priznaš sebi da ti je neko potreban i ako na njega računaš, šta ćeš, ako ostaneš bez njega? Da, možda si toliko jaka i hrabra iz straha da ne postaneš slaba i kukavica.
Znaš, oni koji te poznaju i vole, oni to mogu da razumeju i prihvate. Oni se ne nameću, iako se brinu za tebe. Oni nude svoju pomoć i pokušavaju da to urade tako da te ne povrede, da ti ne pomisliš da si toliko poklekla da je svima jasno da ti nije dobro i da te sažaljevaju. Niko te ne sažaljeva. Naprotiv, poštuju te i dive ti se, ali ih ponekad stvarno nerviraš, što si tako zadrto samodovoljna i što im ne dozvoljavaš da ti priđu i da ti pomognu.
