“I don’t hate people, I just feel better when they aren’t around”, pisao je Bukovski (Charles Bukowski) gazeći slavu koja ga je otela od ulice i usklike napaljenih studentkinja, zahvaljujući kojima je posle trećeg piva mogao da kupi i četvrto. Ili čitavu gajbu.
Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kad nisu u mojoj blizini
U modernom svetu u kom se mržnja podgreva i prihvata sve dok je u brižljivo zatvorenoj najlonskoj kesici sa koje se smeši novoizabrani predsednik, ponoviti tu rečenicu naglas bilo bi strašno. Društveno neprihvatljivo. A tolerancija? Svi su na ovoj planeti dobrodošli. Plus-minus neki seksualni ekstremi i religiozni fanatici. (Znam da ćete da pomislite na Tomu Kukuruza (Tom Cruise), ali on se bar još nije zaleteo u kombi prepun dece. Još.) Sve može. Na televiziji.
I dok nam voditeljka roze sveta svojom keramičkom vilicom i tetoviranim pogledom govori kako je svet lep, upadam u ozbiljnu nedoumicu – bljuvati ili pljuvati. Jasno mi je da je posle raka licemerje najozbiljniji predstavnik počasti 21. veka. I svaki dan nenapadno ponavljaju da moramo da glumimo, da neke stvari zadržimo za sebe. Jedno 90 odsto stvari, pretpostavljam.
Pre je bilo lakše. U toku perioda koji se zove edukacija, nisam obraćala pažnju na pojedine ispade ljudi koji su me okruživali, objašnjavala sam to rečenicom: “Zaje*ali su te. Neće opet.” Opet je došlo, nikad nije ni otišlo, samo je poraslo u nešto ružnije. I iz godine u godinu broj osoba koje je trebalo prihvatati, trpeti i razumeti samo je rastao. Smeškala sam se na sastanku na kome sam, ugušena dosadom, poželela da me spase neki požar; dala sam broj tipu koji me muvao u autobusu, a nisam ni pomislila da je manijak; dva sata slušala priče o nijansi i kvalitetu novog pudera; dan pred ispit pisala prevod nekog nevažnog teksta jer su me zamolili… Ukratko, bila fina (a kad vam zalepe taj pridev, znači da ste najposlušnija ovca u stadu) i skali zajeba bili su potrebni veći brojevi. Potpuno zbunjena i izgubljena u univerzumu, koji se širio poput gadne fleke od ajvara, počela sam ozbiljno da se plašim za svoje mentalno zdravlje.
Dva meseca u stanu i opsesivno brisanje prašine bili su neka vrsta preterane izolacije (bar košulju nisam imala, a ni zidovi nisu tapacirani), ali su mi pomogli da dođem do fantastično jednostavnog objašnjenja – Što manje ljudi znam, bolje se osećam.
Danas imam sopstvenu terapiju – ne smešim se na silu drugarici iz srednje škole, kojoj je rođendanska želja da me proguta crna rupa; najnormalnije okrenem leđa kada nekog neću da vidim; ne tepam svakoj bebi na koju naletim u supermarketu; kad neko ne kapira i neće nikad, kažem da je glup; kad je neko zlica na nivou Kruele Devil (Cruella de Vil), nije imao loš dan, nego je baksuz; za lepotana u uskoj majici koji svakome nađe neku manu ne mislim da je imao teško detinjstvo, nego da je hronični kompleksaš (verovatno skraćen u nekom predelu), a kad slabašna starica (koja je verovatno pošla da istrči pet kilometara oko pijace) poželi da me svojim samrtničkim kašljem otera sa sedišta, razvijem hiperotporan imuni sistem i sedim i tri stanice posle svoje, ako zatreba.
Prihvatam svet onakav kakav jeste, sve lepote i užase, ali unutar njega gradim sopstveni. Princip – selektivno propustljiva membrana. Cilj – mir i iskrenost. Jer ponekad je pobeda izbeći bitku.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
