5 korisnih saveta kako da ti menstruacija ne upropasti letovanje

*GIVEAWAY* Proizvodi za negu kože koji su ti neophodni ovog leta

Otkrivamo: Kako da imaš jaku, blistavu i dugu KOSU?

Belgrade Notes: Novo cool mesto za tvoje letnje uživanje skriveno među krovovima grada

Letnji beauty trend: Kako da postigneš puniji i smeliji izgled obrva koje izgledaju prirodno

Bobbi Brown u Srbiji: Pogledaj KO je sve bio na promociji čuvenog makeup brenda!

Made for a Goddess: Kako da svoju kožu učiniš nežnom i glatkom (ADVERTORIJAL)

5 koraka kako da ovog leta imaš svilenkastu kožu i budeš ženstvena poput boginje

Ovo su OSOBINE muškarca sa kojim će SVE biti moguće!

Vodič kroz modele cipela koje će savršeno pratiti tvoje autfite tokom cele letnje sezone

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kad nisu u mojoj blizini

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kad nisu u mojoj blizini

“I don’t hate people, I just feel better when they aren’t around”, pisao je Bukovski (Charles Bukowski) gazeći slavu koja ga je otela od ulice i usklike napaljenih studentkinja, zahvaljujući kojima je posle trećeg piva mogao da kupi i četvrto. Ili čitavu gajbu.

Slika119 Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kad nisu u mojoj blizini

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kad nisu u mojoj blizini

U modernom svetu u kom se mržnja podgreva i prihvata sve dok je u brižljivo zatvorenoj najlonskoj kesici sa koje se smeši novoizabrani predsednik, ponoviti tu rečenicu naglas bilo bi strašno. Društveno neprihvatljivo. A tolerancija? Svi su na ovoj planeti dobrodošli. Plus-minus neki seksualni ekstremi i religiozni fanatici. (Znam da ćete da pomislite na Tomu Kukuruza (Tom Cruise), ali on se bar još nije zaleteo u kombi prepun dece. Još.) Sve može. Na televiziji.

I dok nam voditeljka roze sveta svojom keramičkom vilicom i tetoviranim pogledom govori kako je svet lep, upadam u ozbiljnu nedoumicu – bljuvati ili pljuvati. Jasno mi je da je posle raka licemerje najozbiljniji predstavnik počasti 21. veka. I svaki dan nenapadno ponavljaju da moramo da glumimo, da neke stvari zadržimo za sebe. Jedno 90 odsto stvari, pretpostavljam.

Pre je bilo lakše. U toku perioda koji se zove edukacija, nisam obraćala pažnju na pojedine ispade ljudi koji su me okruživali, objašnjavala sam to rečenicom: “Zaje*ali su te. Neće opet.” Opet je došlo, nikad nije ni otišlo, samo je poraslo u nešto ružnije. I iz godine u godinu broj osoba koje je trebalo prihvatati, trpeti i razumeti samo je rastao. Smeškala sam se na sastanku na kome sam, ugušena dosadom, poželela da me spase neki požar; dala sam broj tipu koji me muvao u autobusu, a nisam ni pomislila da je manijak; dva sata slušala priče o nijansi i kvalitetu novog pudera; dan pred ispit pisala prevod nekog nevažnog teksta jer su me zamolili… Ukratko, bila fina (a kad vam zalepe taj pridev, znači da ste najposlušnija ovca u stadu) i skali zajeba bili su potrebni veći brojevi. Potpuno zbunjena i izgubljena u univerzumu, koji se širio poput gadne fleke od ajvara, počela sam ozbiljno da se plašim za svoje mentalno zdravlje.

Dva meseca u stanu i opsesivno brisanje prašine bili su neka vrsta preterane izolacije (bar košulju nisam imala, a ni zidovi nisu tapacirani), ali su mi pomogli da dođem do fantastično jednostavnog objašnjenja – Što manje ljudi znam, bolje se osećam.

Danas imam sopstvenu terapiju – ne smešim se na silu drugarici iz srednje škole, kojoj je rođendanska želja da me proguta crna rupa; najnormalnije okrenem leđa kada nekog neću da vidim; ne tepam svakoj bebi na koju naletim u supermarketu; kad neko ne kapira i neće nikad, kažem da je glup; kad je neko zlica na nivou Kruele Devil (Cruella de Vil), nije imao loš dan, nego je baksuz; za lepotana u uskoj majici koji svakome nađe neku manu ne mislim da je imao teško detinjstvo, nego da je hronični kompleksaš (verovatno skraćen u nekom predelu), a kad slabašna starica (koja je verovatno pošla da istrči pet kilometara oko pijace) poželi da me svojim samrtničkim kašljem otera sa sedišta, razvijem hiperotporan imuni sistem i sedim i tri stanice posle svoje, ako zatreba.

Prihvatam svet onakav kakav jeste, sve lepote i užase, ali unutar njega gradim sopstveni. Princip – selektivno propustljiva membrana. Cilj – mir i iskrenost. Jer ponekad je pobeda izbeći bitku.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice