Ne znam kako je kod drugih, ali čini mi se da sam ja rođena sa anksioznošću, jer od kad znam sa sebe imam neke strahove. I ti strahovi su postali još očigledniji kako sam odrastala i prvi put se pridružila u kolektiv, jer mi nikada nije bilo lako da se sprijateljim sa nekim. Večito sam stajala sa strane, bila ćutljiva, nisam znala da samo priđem deci i počnem da se igram sa njima. Prosto, nikad nisam bila pravo dete, uvek je bilo nešto što me je sprečavalo da budem opuštena.
Ni dan danas, kao odrasla i funkcionalna osoba imam problem da pričam sa nepoznatim osobama, da zovem telefonom, da se naprosto prepustim i uživam u društvu. I mnogo mnogo puta sam dobila komentar: Opusti se, što si tako ćutljiva? Istina je da sa osobama sa kojima mi je prijatno sam i te kako opuštena i pričljiva, samo mi treba vremena da dotle stignem.
View this post on Instagram
Nekad mislim da sam samo mnogo osetljiva na tuđe energije, da energija u prostoriji ili energija neke osobe mnogo baš utiče na mene. Ako osetim da mi energija prija, nema tog negativnog osećaja koji me koči, ako pak ima, ćutaću sve vreme ili ako nešto kažem to će biti veoma dobro promišljeno.
Sećam se jedne vrlo neprijatne manifestacije socijalne anksioznosti, nije se prvi put desilo tako nešto, ali je meni bilo najupečatljivije. Našla sam se sa društvom bivšeg dečka i trebalo je da prošetamo do Štranda gde bi smo se našli sa njim. Prva pomisao na to da budem nasamo sa njegovim društvom mi je bila izuzetno neprijatna. Nisam znala o čemu bih sa njima pričala, pogotovo što su svi redom bili studenti književnosti i bili pomalo arogantni.
Mislila sam da će u svakoj mojoj rečenici naći deset gramatičkih grešaka i loših kladovskih akcenata. Toliko me je obuzeo taj strah kad me je jedan njegov drug nešto upitao, da sam počela da odgovaram jezikom koji definitivno nije bio srpski, nije bio ni jedan jezik, samo puko mrmljanje i sklapanje nepostojećih reči zajedno sa mucanjem. Svi su zastali, pogledali me i nastavili da pričaju kao da se ništa nije desilo. Meni je u tom trenutku postalo muka, samo sam htela da pobegnem.
Mnogo mi se puta desilo da počnem da zamuckujem i mrmljam kada hoću nešto da kažem i to sve jer sam toliko opterećena time šta će drugi misliti o meni, da će pomisliti nešto loše. Te anksiozne misli toliko obuzmu da ni ne možeš da sklopiš normalnu rečenicu, samo se ukočiš.
View this post on Instagram
Socijalna anksioznost je definitivno uticala na kvalitet mog života, i mnoge stvari bi mi bile lakše da je nemam. Ali ona je, prosto tu, i sumnjam da ću je se ikad sasvim otarasiti. Sada uviđam i dobre strane svoje anksioznosti, jer ako mi nečija energija toliko ne prija da me čini ćutljivom, to mi je znak da sa tom osobom ni ne treba da pričam. Nekako je gledam kao na radar, osluškujem je.
Takođe, trudim se i da je prevaziđem u nekim situacijama, kao što su poslovni razgovori, reklamacije proizvoda, razgovori sa bankama i tome slično. I što manje razmišljam o tome šta treba da uradim to je anksioznost manja. Ako sebi ne dam vremena da razmišljam o tome šta treba da kažem i kako da postupim nego samo to uradim, sve prođe znatno laganije i bez anskioznosti. A opet dođu trenuci kada me anksioznost proguta i samo zamuckujem. I to je ok, prosto imam to stanje i neke stvari će mi biti otežane.
Naslovna fotografija: instagram.com/inspiringinstafeeds
Jovana Petković
