Pre nekoliko večeri sam sa prijateljem šetala Adom, i tematika nas je navela na prošlost, budućnost i promene koje nam život donosi. Tada sam mu odlučno rekla ono u šta verujem, a to je da se sve dešava samo sada. Budućnost i prošlost istovremeno postoje i ne postoje, jer je sve samo trenutak koji se dešava, u kojem živimo i koji prolazi. Iako je to izazvalo smeh i nekoliko šala na račun moje izjave, zapravo je pokrenulo dalju diskusiju kasnije. Kako bih vam približila ovu temu?
Hajde da kažemo ovako. Prošlost su svi sadašnji trenuci koji su se dogodili i ostaju za nama, a svaki novi je zapravo budućnost koja veoma brzo postaje prošlost. Zato možda i ne možemo da predvidimo budućnost, jer je ona suviše blizu nas i suviše brzo postaje naša prošlost. Mi vreme zamišljamo kao jednu veliku liniju kojojm idemo, koja se proteže ispred i iza nas, ali to zapravo nije tako. Mi smo na početku naše vremenske linije, za sobom ostavljamo prošlost kao trag, a budućnost je samo svaki naš korak unapred, ona nije nešto što nas na kraju već čeka. Linija staje tamo gde stajemo mi. Ima li to smisla?
View this post on Instagram
Kada život sagledamo na taj način, kockice je mnogo lakše sklopiti. Ne razmišljamo previše o budućnosti i ne kreiramo potencijalne scenarije, jer razumemo da su oni samo figment naše mašte, naši isprojektovani strahovi i naše želje. Ali, nisu stvarnost. Za kreiranje budućnosti nije potrebno unapred misliti o njoj, već na njoj raditi sada. Ako ništa ne radite sada, budućnosti neće ni biti, ma koliko vi već mislili o tome kako će vam život izgledati za deset godina. A kada to razumemo, prestaćemo tek tako da trošimo vreme. Važnije će nam biti sa kime provodimo dane i sate, na kojem poslu radimo i da li smo srećni. Nije svejedno, kad si svestan toga da je sve što te čeka samo posledica onoga što činiš trenutno.
