Verujete da je moguće „ići na sigurno“? Zato što to stalno radite – pravite izbore zasnovane na tome koliko izvesnosti i sigurnosti osećate, birate ono što vam deluje pristupačno, jednostavno, stabilno. Živite u svojoj veoma dobro uređenoj i struktuiranoj zoni komfora, koja vas, pored ostalog, štiti od strahova koje niste mogli da obradite i čije uzroke niste mogli da sagledate i da ih se oslobodite. Ali, život pronađe najneprijatnije načine da pritisne vaše okidače, da vas natera da iskoračite iz udobnosti poznatog, da vas ošamari, kao što se šamara neko ko je u nesvesti, da bi se povratio. Kao što može i da vam ponudi izazove i prilike, koji vas teraju da odjednom sagledate svoju udobnu zonu kao vešto kamufliran kavez, u kome zaista ne postoji nikakva sloboda izbora, a koji vas ipak ne štiti od životnih udaraca onako efikasno, kako vi verujete da treba i može. Kavez nije bezbedan, to je zamka u koju ste upali i u kojoj ćete u nekom trenutku početi da se osećate uklješteno, zarobljeno, povređeno.
View this post on Instagram
Koncept bezbednosti gradimo oko svega čemu smo izloženi – stvaramo navike, adaptiramo se i to nam daje osećaj da imamo kontrolu i da upravljamo svojim životom. Samo neka sve ide glatko i na najlakši mogući način. I čim to pomislite, već ste se uhvatili za rešetke kaveza i počinjete da ih tresete, jer ta pomisao osvešćuje strah. Plašite se da uopšte neće ići glatko, da ćete se iscimati i namučiti i da će biti upravo suprotno od najlakšeg mogućeg. Strah prouzrokuje bol, strepnju, anksioznost. Nešto preteće se nadvija nad vama i ništa ga neće sprečiti da se provuče kroz rešetke vašeg kaveza i sledi vam srce.
Duboko u sebi, vi znate da ne postoji nešto tako kao što je „ići na sigurno“. Ne postoji ništa zaštićeno i lišeno sukoba, nesporazuma, bola, osećanja ranjivosti i povređenosti. Sve do čega nam je stalo, nateraće nas da osetimo i iskusimo sva ta stanja, situacije i osećanja. Čim se usudimo da nešto volimo, da uložimo sebe, svoju strast, pažnju, energiju, rizikujemo i izlazimo van zone komfora, na otvoren teren neizvesnosti, gde se sve može dogoditi. Možemo izgubiti nekog koga volimo, možemo propasti u pokušaju da radimo ono što volimo, možemo se razočarati u sebe i svoje sposobnosti i svoje izbore i domete. Jedini način da budemo sigurni i bezbedni je da se klonimo života. A čak ni to nije moguće, jer smo upleteni i angažovani samom činjenicom da dišemo i zavisimo od ispunjavanja bazičnih potreba. Nema sigurnosti na našem putu, ali mi ipak ostajemo na poznatom terenu, radije nego da iskoračimo na nepoznat. Tu gde smo, znamo sa čim se suočavamo. Nema iznenađenja. Poznajemo nivo neprijatnosti i bola. I uvek biramo da ostanemo tu, kad uopšte imamo priliku da biramo.
