“Bolje išta, nego ništa” – često čuješ tu “mudrost” u situacijama kada stvari ne idu kako žele. To je savet koji će i tebi dati – “Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”, što znači, prihvati manje prihvatljivu opciju, jer izgleda da ti to jedino preostaje, ako nećeš da izvisiš.
Ne veruj u to. Kopromisi dovode do još kompromisa i na kraju, živiš kompromise, a ne izbore. Radiš posao koji ti se nudio, jer nisi mogla da dobiješ onaj koji si želela. Ulaziš u ljubavnu vezu sa čovekom koji je zainteresovan za tebe, jer onaj koga želiš, nije. Odbacuješ svoj san, jer je nerealan, jer zahteva da rizikuješ, da razočaraš svoje roditelje i partnera, da odbaciš tuđa očekivanja, upozorenja i brigu i da činiš ono što ti srce govori (iako te svi drugi odgovaraju).
Kompromis te sklanja od izazova, štiti poziciju, čuva te od rizika da izgubiš i to malo što imaš, dok ti istovremeno oduzima snagu i hrabrost da odgovoriš na izazov, da staviš na kocku to malo što imaš, jer ne možeš da se zadovoljiš time i više si u fazonu “sve ili ništa” nego “bolje išta, nego ništa”. Svi znaju koliko su kompromisi opasni, uslovljavajući i zarobljavajući i svi ih prave. Čak i oni koji ti savetuju da to ne radiš i da po svaku cenu slušaš sebe i svoje srce. Čak i ti govoriš drugima da to ne rade, a kad se nađeš u situaciji da sve odbaciš ili napraviš kompromis, odlučuješ se za kompromis. Ideš linijom manjeg otpora, jer se plašiš da nećeš imati snage da to isteraš do kraja i jer ti se čini da je ipak pametnije kalkulisati i manevrisati, nego udariti glavom o zid.
Duboko u sebi znaš svoju vrednost, znaš da zaslužuješ baš ono što želiš, a ipak, kompromis često odnosi prevagu.
Znaš da si talentovana, da si dobra u nekim stvarima, da imaš pozitivne osobine, da imaš znanje, ali u trenutku nesigurnosti, posumnjaš u sebe, a kada ne možeš da dosegneš cilj, ne vidiš ni svoj put prema njemu, a još manje svoju vrednost i zaslužnost. Govoriš sebi da si nerealna, da je nemoguće da osvojiš ono što želiš, da nemaš ono što treba da bi ispunila svoj potencijal, da ima drugih boljih od tebe i da nikada nećeš izbiti u prvi plan, da treba da se držiš onog što imaš i to zvuči logično i racionalno. Nije to kompromis, nego surovi realizam. Najmanji procenat ljudi spada u one najbolje, najostvarenije, najpriznatije, najplaćenije – i koje su šanse da ti budeš u tom malom procentu? Verovatnije je da spadaš u prosek, u većinu. Toliko ljudi ne radi svoje poslove iz snova, ne živi na moru, ne ulazi u brak sa svojom srodnom dušom, pa opet žive ispunjene, smislene i pristojne živote. Prihvataju svoje mesto i naučili su da se zadovoljavaju onim što imaju.
