“Ne valja, neće ni da valja, grozno je i biće još groznije. Pucneš prstima i gamad se namnoži, ljudi su svuda, a čoveka niotkuda. Ovo mi više neće biti potrebno, tamo daleko ima svega – kvalitetnih stvari, a ne kineskog bofluka, tehnike koja traje mnogo duže od garantnog perioda, parfema koji nemaju miris “bugarske ruže”, dece koja sa petnaest godina ne izgledaju kao ženturače, već kao devojčice. Ma tamo je život, raj, a ovde okovi, čemerna, tugaljiva nemaština” – reče dete spremajući kofere za beg.
“Tamo negde” – najveća zabluda nemoći ili? Svi bi da beže, da emigriraju, da se ukrcaju u prvi voz i da se nikada ne vrate “ovde”. Jesmo li kolektivno kukavice koje se odriču prava da menjaju, ispravljaju, da se izbore za nešto bolje od ponuđenog? Ili smo pametni ljudi, koji ne ispravljaju krive reke i potoke, već idu tamo gde okeani pevuše pred zalazak Sunca? Odgovor je u odgovoru.
Makijaveli, veliki politički filozof imao je jednu stranu novčića u rukama: “Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu … kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se.”
Odloži kofere, vreme je za borbu
Životni ciklusi uspona i padova su posledica neopipljivog ludila, koje se vrzma ovde i tamo, bez privilegije. “Biti za slobodu je biti romantik.” Otputujte ponekad, kad dosadi realna podloga, koja se raspada pod nogama u prostranstva zvana umetnosti, tamo je romantika na ceni, a sloboda u modi. Nema mraka, samo privremene nestašice struje, dobro je imati baterijsku pri ruci.
Maleni džinu u podnožju sanjarenja, ne ide to tako, spakuješ se i pobegneš. Tim štetočinama činiš na volju, oni slave predaju, lome ruke svakome ko sa njima ume da napravi kule od oblaka, pljuju po svakome ko ne može da zarđa, a tek kad “preplivaš na drugu obalu Čekanja, saznaćeš da su crvke mudrosti tamo odakle dolaziš”. I kada je mračno, trudi se da vidiš, kada je nevreme, prizivaj sunce u mislima, kada se nepravda okuraži da puca, ti nosi štit pravdoljublja. Samo upamti: “Ne prizivaj mrak, odazvaće se.”
Na kraju kad Zemlja okrene krug i zvezde poležu po pločnicima, sve se svede u tri reda:
“Da smo mi živi i zdravi.”
“Sve u svoje vreme.”
“Jesi ili nisi.”
“Odlažem kofere, propuštam vozove. Brojim dovoljno dugo, da ne popustim i ne krenem tragom besnila. Recitujem: “Nemoj da mi petljaš, nemoj da mi hoćeš, nećeš, stegni srce i požuri”. ”
– Ostajem! Da verujem u bolje, da ga kreiram, množim i delim, ako se nekome ne sviđa, neka pređe na drugu stranu ulice, ujedam, tek da se zna, ratnici koji prežive na najopasnijem bojištu, kao što je ovo neuništivi su, navučeni na borbu i pobede, prosto ne daju sebi da se predaju. Znam da armija takvih želi da baci spakovano i da učini baš ovo. Taj nepogrešivi romantizam i svetlost slobode čekaju na naše korake.
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
