Najbolje je držati se zlatne sredine. Ako nešto nije u redu, što baš ti moraš da ukazuješ na to? Radi svoj posao, ne skreći pažnju na sebe, drži jezik za zubima, pametniji si kad ćutiš, ne ispravljaj krive drine, ne diži revolucije, sedi di si kad ni za di si nisi…
Odakle se emituju te poruke osrednjosti koje svuda čujemo skoro svakodnevno? Pogotovu kad nešto ne valja. Znači, skoro svakodnevno.
Ogroman broj ljudi proživi čitav život u osrednjem okruženju, radeći osrednje glupav posao na osrednje stručan način, uživajući u osrednjem humoru i osrednjim kulturnim sadržajima, osrednje zadovoljni i osrednje nezadovoljni, tvrdo ubeđeni, međutim, da je osrednjost zlatna.
Da li su oni izmislili osrednjost ili su je samo prihvatili?
Da li su spremni da poginu na bedemima osrednjosti?
Da je odbrane po svaku cenu?
Ne verujem. Osrednjost ne veruje u revolucije.
Svi vladajući sistemi, religiozni i svi ostali žele da izbegnu revolucije.
Njima sasvim odgovara osrednje trpeljiv narod koji ne talasa.
Osrednjost vlada svetom. A ipak, svet ne može da izbegne revolucije.
Talasanja potapaju i gutaju ogromne količine osrednjosti, da bi, kad se potop povuče, opet zavladala potreba za netalasanjem.
Osrednjost uvek preživi.
Ne zato što je zlatna, nego zato što je bubašvaba.
Svemu se prilagodi, na sve pristane, sve apsorbuje.
Mnoga revolucionarna talasanja izronila su mnoge evolutivne pomake ka izuzetnosti.
Svet koga potresaju cunamiji, teži mirnom moru u periodu između džinovskih talasa
Ali izuzetnost je uvek izuzetak. U odnosu na većinsku osrednjost.
Periodi revolucionarnih evolutivnih pomaka ipak nastavljaju svoje, putem talasanja.
Uvek ima onih koji se bune i koji talasaju, ne zato što to hoće, nego zato što moraju. Ono što jesu traži od njih da ne miruju, ne ćute, ne povlače se, ne pristaju. Oni su spremni da brane izuzetnost po svaku cenu. Da poginu na bedemima izuzetnosti. Da se upišu u istoriju revolucije i evolucije, da ostanu zapamćeni kao vođe, podstrekači, pobunjenici, kao oni koji su pali, izgoreli, udavili se u talasanju.
Sila života tako radi.
Uzme neke izuzetke i napravi od njih istorijske primere.
Iskoristi ih da pokrene neke revolucije, da napravi kvantne pomake, da zabeleži još jedan korak u evoluciji.
Čak i kad padnu, izgube i budu pojedeni, revolucionari su pobedili.
Ispunili su svoju misiju. Talasali su pogibeljno, sudbonosno, nezaboravno. Uticali su na napredak čovečanstva, na širenje svesti, na prihvatanje novih ideja, načina i vrednosti, tako što su u njih ugradili svoje živote. To je bio njihov zadatak, njihov posao. A oni su gledali svoja posla – ukazivali na propuste, prozivali nečovečnost, zlo i osrednjost koja sve to prihvata, suprotstavljali joj se rečju i delom, dušom i krvlju. Možda su bili pesnici, možda vođe revolucija, duhovne vođe ili obični, pristojni ljudi, svedoci nepravde koju nisu hteli ni mogli da otrpe ne čineći ništa. Možda su samo uradili najmanje što su mogli ili jedino što su mogli. Možda je to bilo dovoljno da ih košta života, ali i u svakom drugom smislu bilo je dovoljno.
Možda su na trenutak uspeli da postide osrednjost.
A trenutak ima večni odjek u svesti pomeranja granica.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
