Samo srpski jezik poznaje na desetine različitih izraza za reč govoriti. Kada bismo želeli precizno da definišemo svaki izraz ponaosob – razlike postoje, ali sve su to srodne reči: pričati, kazivati, pripovedati, ćaskati, komunicirati itd. I zaista s pravom. Mnogo volimo da pričamo, razgovaramo, brbljamo… i o receptima, i o ljubavnim problemima, da ogovaramo, tračarimo, procenjujemo, analiziramo, komentarišemo.
Govorimo o raznim temama, od svakodnevnih: šta radiš, kako si, gde sam bila, šta je obukla, kako je prošao dan na poslu, pa do ekskluzivnih: predozirala se diva, pala Coca-Cola, proradila Etna. Takođe, teme sortiramo prema sagovornicima: sa drugaricama delimo probleme, sa roditeljima razmenjujemo reči podrške, sa poznanicima razgovaramo o trivijalnim dešavanjima, sa profesorima smo formalni, a sa taksistima nekako uvek se udesi da razgovaramo o vremenu.
Istraživanja pokazuju da najčešće govorimo o vremenu, umoru i ličnim uspesima
Ipak, postoje teme o kojima ne govorimo, radije ih preskačemo, izbegavamo, zaobilazimo. I eventualno nešto izokola, otprilike, na cile-mile i u cik-cak, ali retko otvoreno, opušteno, bez ustezanja i specijalnh prilika. Često su ove tabu teme proizvod određenih kulturoloških, mitoloških i socioloških karakteristika, međutim, u određenom broju slučajeva ne postoje razumna objašnjenja zašto se izbegava razgovor o nekim temama.
U psihologiji kažu da su najčešeće izbegavane teme smrt, bog i seksualnost, a da su tri glavna razloga zbog kojih se neka tema prećutkuje: strah, taktičnost i pristojnost.
I zaista veoma retko možemo da čujemo otvoren razgovor o smrti, a da nije prouzrokovan nekom realnom tragedijom ili pak, nekom smelom insinuacijom protegnutom kroz crni humor. Nekad se čini da ljudi smrt doživljavaju kao magijski fenomen, pa strahuju da nakon pomena iste, slučajno ne budu zaraženi. Boga se boje, pa se trude da mu ime ne spominju uzalud, a seksualnost je još uvek tabu, jer mnogi i dalje podržavaju krilaticu da decu donose rode. I ne može se baš reći da se ove teme u potpunosti preskaču, ali je sigurno da pomenute reči uvek budu izgovorene nekom svojom eufemističkom zamenom. I dalje se može čuti izdahnuo je, ispustio dušu, a čovek je u stvari samo umro, bog se često naziva Svevišnjim, a raznolike zamene za seksualne termine gotovo da ne poznaju granice
I polako se tope barijere, spuštaju se gardovi, labave okovi, ali smo i dalje pomešani sa sujeverjem, inatom, malo straha i previše pristojnosti. I pored toga što smo pričalice, torokuše, komunikativni i govorljivi, često otvoreni i skloni da damo prijateljski savet, komšijski sud ili bezazleni komentar, neke stvari ostaju nedorečene. Kako je moguće da u eri hladnih ratova, nuklearnog oružja, bombaša samoubica, globalnog zagrevanja, sudara galaksija, mi i dalje ustežemo svoj jezik kada treba da se govori o nekim ovako jednostavnim temama? Prosto, takvi smo mi – neobjašnjivi, čudni, nedokučivi, samo zrno nerazumljivog svemira.
Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.
