Koliko ljudi, toliko i ćudi. Ne može se svima ugoditi. Različito smo skovani. I na prvi pogled, nema potrebe produbiti ovo zapažanje i polemisati dublje na ovu temu.
Međutim, kako je radoznalost nešto što je i mačku ubilo, tako često čeprkamo tamo gde nam stomak kaže da ne kopamo, ali instinkt vuče. Zadovoljimo radoznalost i šta nam tada sledi? Razočaranje, sreća, sigurnost, sumnja – izaberite već šta vam srcu najviše godi.
Ono što mene mnogo kopka i nikako mi ne da mira jeste pitanje na koje nikako da dobijem odgovor – da li možeš biti sa nekim, a da zapravo nemaš pojma sa kim si? Tačnije, da li stupamo u odnose površno i da li ih takvim i održavamo? Ovo se, naravno, odnosi na ljubavne odnose, i na sve ono što liči na njih.
Da, možda, ne?
Lajkujem
Odmah će da dignu ruku oni koji misle da je to apsolutno nemoguće. Činjenice kojima oni potkrepljuju ovakav stav su mnogobrojne. Od toga da se prava pravcata ljubav razlikuje i po kvalitetu i po kvantitetu od lepršave prolazne avanture, i da se kao takva prepozna odmah. Da poznajemo drugo voljeno biće u potpunosti. Da se disanjem govori. Poštujem. Samo što sam u takve ljubavi prestala da verujem. A kako i ne bih? Prevare i igranje igara mi bacaju u vodu teoriju o vanvremenskoj i izvornoj ljubavi. Evo, uzmimo primer prevare. Pa kako si, pobogu, mogao da se zaklinješ u nekoga, a taj neko se, op, tamo u nekom ćošku vaćari sa drugom, tebi (ne)poznatom personom?! I tada ti se sruši ceo svet, u trenu. Opet će se javiti ovi sa početka pasusa, koji će reći da je to apsolutno nemoguće da se desi nekome ko se oseća kao da je jedna duša samo podeljena u dva tela. Ali eto, dešava se, često, češće, ma previše.
Samo za sebe mogu da kažem da znam ko sam. Ma lažem, nemam pojma. Ne znam kako ću sutradan odreagovati, ako se nađem u nekoj situaciji, možda potpuno iznenadim sebe. Nisam automatizovana. A ako ni sama ne znam šta ću i kako da uradim ili kažem, kako onda mogu da očekujem da poznajem osobu sa kojom sam? Dakle, znam osnovno o njoj. Znam šta voli da jede, pije, kako spava, kuda ide, sa kim se druži, gde živi. Znam kako se ljubi, šta je uzbuđuje, šta je ne tangira, šta je nervira. I to je dovoljno. Dovoljno da budem srećna i da kada to nisam – zaplačem. I da počnem da grebem ispod površine.
Telo je poznato. A duh?
Sexy devojka
Banalno zvuči, ali više zvuči realno od toga da znam kako neko diše. Ne znam. I ne odmotava mi se to klupko. Moje je previše umršeno da bih raspredala tuđe. Neka svako nosi svoje breme kako zna. Samo moje nemoj da dira. Bavi mi se suštinom, ali na drugačiji način. Preskočila bih nekoliko koraka i živela srećno do kraja života. Jer uvek se napravi neka greška u tih par koraka. A ne bih opet da se saplićem.
Neka bude prividna idila bez mnogo mozganja. Da uživamo u trenucima koji brzo prolaze. Da se sve odvija polako, da ne žurimo. Pa kuda stignemo i kako nam bude. Bolje je želeti malo, a dobiti mnogo, nego obrnuto. Tako ćemo da sačuvamo sebe. I da se poštedimo negativnosti. Lakše je (ne kažem da je i bolje) da damo sebe drugoj osobi malo po malo, nego da iscrpimo sve odjednom. Neće nam ništa ostati. Neka nam svaki dan nosi neko novo saznanje!
Izvori fotografija: fanpop.com, nnm.ru, flickr.com
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
