Ako stalno čekate pravi trenutak za promenu, onda verovatno ne primećujete da vas je promena već zahvatila i da vam pravi ogromnu psihološku štetu, jer prepuštate strahu svoju moć da se prilagodite na konstruktivne i kreativne načine, da pronađete ono što možete, umesto što brinete zbog svega što ne možete.
Ne možete živeti od nade i maštanja, ne možete se neprekidno plašiti, ne možete čekati još deset, dvadeset, pedeset godina, da globalne promene kulminiraju i donesu ili nametnu načine i koncepte, jer život ne čeka. On se odvija u linearnom kontinuitetu i prolazi strahovito brzo.
Možda će vaš život proći pre nego što “sve ovo” prođe. To jeste zastrašujuća pomisao, ali je otrežnjujuća. Šta ćete učiniti tim povodom?
Hoćete li se fokusirati na mogućnosti unutar zadatih ograničenja, hoćete li se ugledati na one koji već prihvataju nove koncepte i unapređuju ih, koji svoju kreativnost i inteligenciju koriste da urede svoj život najbolje što mogu u situaciji u kojoj se svi nalazimo? Ljudi i dalje menjaju poslove, raskidaju veze, zaljubluju se, rađaju decu, sele se. Rizikuju. Žive. I to se neće promeniti, to neće prestati, to neće proći, jer to je snaga života, da teče, odvija se, regeneriše, prilagođava i nastavlja, u svim mogućim okolnostima.
Ne morate uraditi ništa veliko i radikalno. Možete istraživati svoje opcije, umesto da čekate da budete sasvim pritešnjeni i prinuđeni da nešto preduzmete. Možda se već osećate pritešnjeno, ali ne vidite nikakav izlaz, jer ste uplašeni, beznadežni i malodušni. Možete se usredsrediti na sebe i baviti se svojim osećanjima i strahovima. Možete krenuti na terapiju – to je odličan prvi korak u svakoj promeni.
Sve ove rečenice počinju sa “možete” jer svest da nešto možete menja perspektivu. A na kraju dana, u “svemu ovome” kao i pre “svega ovoga” sve je u perspektivi.
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianamour
Aleksina Đorđević
