Pala vam je roletna, kroz uši vam prolazi para, kamen na srcu se pretvorio u stenu, srce će vam prepući od muke, ridali biste na sav glas, a ljudi iz vaše okoline to jednostavno ne razumeju. I sigurno ne očekujete čudo, razumete što drugi ne mogu potpuno da vas shvate, ali ipak podivljate kada izgovore neku od floskula utehe i saosećanja. Kao da u tom trenutku vi ne kapirate da je to laž i samo glupa formula kojom pokušavaju da ispune ulogu najboljeg prijatelja, sestre ili kolege. Sledi deset najomraženijih rečenica koje nam drugi izgovaraju u situacijama kada nemaju šta pametnije da kažu.
Kada smo tužni, ne želimo prazne reči
Ko zna zašto je to dobro
Ovo zapravo nije ni savet, već loš pokušaj okretanja ka svetlijoj budućnosti. Kao da činjenica da smo ostali bez posla/ dečka/ stana može biti ublažena maštanjem o asistenciji Donaldu Trampu (Donald Trump)/ Depu (Johnny Depp)/ stanu na Menhetnu. Nećemo mi ono neizvesno “dobro”, već želimo ono što smo imali: honorarni posao/ infantilnog dečka/ sobu u studenjaku.
Nije sve tako crno
Ne da nije crno, već je najcrnje, najgore, tragedija, smak sveta. Umanjivanje tuđe tuge, govori da nas sagovornik zaista ne razume, da se ne saoseća dovoljno sa nama. Zato nikada ne valja ublažavati tuđu nesreću, već je treba sagledati iz druge perspektive.
Uopšte nemaš razloga za nerviranje
Za razliku od malopre pomenutog ublažavanja tuge, ovo je potpuno negiranje iste. Kako shvatiti nekog kao ozbiljnog kandidata za savetodavca, utešitelja, ispovednika i psihologa, ako taj u startu poriče da je naše stanje objektivno.
Sve se vraća sve se plaća
Baš nas briga što bi to trebalo da znači da ćemo jednog dana voziti Porsche, letovati na Mauricijusu i igrati golf sa Klunijem (George Clooney), a da će on/ona živeti u Alkatrazu, piti kišnicu i gajiti poljske miševe, kada smo sada mi ti koji patimo, a on/ona žive k’o bubreg u loju.
Ne nerviraj se
Kako da se ne nerviramo, zašto da poričemo svoja osećanja, sputavamo emocije i lažemo sami sebe. Da li je moguće da iko misli da izgovaranje ove neistine može uticati na naše ponašanje i unutrašnje stanje.
Nemoj uopšte da misliš na to
Nego o čemu da mislimo? Kako nam je nekad bilo lepo, kako nas novonastala situacija nije poremetila? Da se pravimo ludi, da odolimo sili jačoj od gravitacione, da ugušimo ljudskost u sebi. Jasno je da je ovo nemoguća misija.
Posle ćeš se smejati tome
Možda ćemo se nasmejati, možda podsmevati, možda ćemo i plakati od smeha, ali dok propada tlo pod nogama, a srce se slama, gotovo je nemoguće racionalno uvideti mogućnost da će u dalekoj budućnosti sadašnja tragedija biti obojena dozom komike i humora.
I meni se isto dogodilo
A nas to zanima i kao koliko kilograma pirinča pojede prosečan stanovnik Kine. U trenutku tuge, jedino nas zanima lična nesreća, bes, bol. Komparativna metoda jednostavno ne funkcioniše. Sama činjenica da je nama sada loše, a naš sagovornik se nekad tako osećao dovoljan je razlog da poređenje bude neostvarivo.
Ne znam šta da ti kažem
Iako ništa pametno ne mogu da nam kažu, ćutati se ne sme. Svaka glupost delotvornija je od ove užasne rečenice, jer ona znači isto kao i da su nam rekli “tebi nema pomoći”, “gotovo je sve”, “nema više života”.
Smiri se
Smirivanje u imeprativu, vrlo često ima suprotan efekat. Izgovaranjem ove sentence, sagovornik nas zapravo uznemirava, razdražuje, naš problem se povećava i utiče na činjenicu da se osećamo mnogo gore.
Zapravo, teško da se može reći bilo šta prigodno, pametno ili ohrabrujuće. Kada nam tonu lađe, mi vidimo jedino dno. U takvim trenucima nije nam bitan savet, pouka ili komentar, već samo saznanje da je neko tu za nas. Zato, možda je bolje ostaviti prazne reči, ustaljene fraze i pružiti zagrljaj, stisak ruke, jer nekad je i ćutanje jače od hiljadu reči.
Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.
