Rodbina, prijatelji i kolege – svi imaju samo lepe reči o Nedi i svi su ih iz srca izgovorili. Divna glumica, divna osoba, voljena i poštovana. Još jedna zvezda srpskog glumišta pridružila se onima koji su otišli pre nje – najbolja ekipa je tamo negde, a nama ostaju njihova neprevaziđena ostvarenja i svest o tome šta znači ostaviti nešto iza sebe i koliko vrede sećanja.
Ono što mi gledaoci, znamo, vidimo, čujemo i komentarišemo svodi se na „tuga, mogla je još da poživi, nije to neka starost, ali bila je preosetljiva“ – jer znamo da nije prebolela smrt svog voljenog supruga, da je pokušala da se ubije, da je bila depresivna i da se i pored tog tereta, držala hrabro. Vratila se na scenu i radila, pripremala je dečiju predstavu u pozorištancu „Puž“, igrala u „Igri parova“ i radila vežbe svakog jutra (pet tibetanaca), kako je rekla u jednom od poslednjih intervjua.
Pokušavajući da prvi put živi sama, posle 37 godina braka sa doktorom Miloradom Meštrovićem, išla je čak i na vrlo zahtevno putovanje u Indiju, sa grupom koja je boravila u jednom ašramu i razmišljala o tome da se povuče u svoju vikendicu u Alpima, ili da starost provede u nekom lepom domu. Poznavala je sebe i davala je sve od sebe da održi ravnotežu i da živi ispunjenim životom i treba da je pamtimo i po toj hrabrosti, kao i po njenim ulogama.
Nikad joj se nije sviđalo da je nazivaju „večitom devojčicom“ pa je često govorila ljudima da je starija nego što jeste. Ali njeno nežno lice, njen pogled i osmejak, njeno divno telo, koje su reditelji rado prikazivali, odisali su energijom prave Lolite. Iako je za mnoge bila najlepša i najzavodljivija domaća glumica, zračila je onom posebnom nevinošću i čistoćom duše, koju je sačuvala do kraja. Možda je ta duša zaista bila starija od tog primamljivog oblika u kome je došla u ovaj život, pa se umorila i potrošila sve razloge za življenje i napustila je telo, pre vremena, kako se nama čini. Jer, nije to neka starost, mogla je još da živi, velika je tuga što smo je izgubili – to je ono što osećamo, dok se navikavamo na pomisao da sada treba da počnemo da je se sećamo.
Od šesnaeste godine na filmu, Neda je (pored pedestak pozorišnih uloga i brojnih serija) snimila više od stotinu filmova, a ovo su neki od najupečatljivijih: „Varljivo leto 68.“, „Višnja na Tašmajdanu“, „Tajvanska kanasta“, „Užička Republika“, „Ptice koje nikad ne polete“… I naravno, legendarni i neprevaziđeni „Ko to tamo peva“, film koji je bio „osuđen na uspeh“, kako je Neda izjavila, jer je pola Ateljea 212 igralo u njemu. Ovaj kultni film jugoslovenske kinematografije rađen je gotovo bez budžeta, oslanjajući se na priču koju su nosili naši najbolji glumci.
Među nagradama i priznanjima, nalaze se „Zlatna arana“ pulskog festivala, „Plaketa jugoslovenske kinoteke“ za sva filmska ostvarenja i „Pavle Vujusić“ za životno delo.
Sa tugom se opraštamo od Nede Arnerić, velike glumice, dame i devojčice, voljene žene i divnog bića – neka počiva u miru.
Naslovna fotografija: https: instagram.com/bozidaracc/
Aleksina Đorđević
