U mom poslednjem snu ja sam u parku, i tačno znam koji je to park. Osvrćem se oko sebe, gomila dece jurca po igralištu, prekoputa je prodavac kokica, s moje desne strane kafić, mala fontana i ispred mene put ka Šumaricama… Znam da sam tamo krenula, ne znam zašto.
Veče je, senke su se već razbaškarile između drveća, i sunce baca poslednje zrake kao pozdrav, a ja sedim na klupici pored fontane i ne znam zašto, ali još uvek sam neodlučna – Da li da odem tamo gde sam krenula? Moje ja u snu, ne želi da ide, razmišlja, vaga… A ona skrivena ja u njoj radoznalo je primoravam da se pokrene i krene, tamo kuda odlazimo svake noći, tamo gde ona nastavlja, a ja se budim, tamo gde svaki put ostanem bez odgovora, gde ne stignem ni da pitam, a stvarnost me ponovo bezobrazno dovuče u moj svet, ostavljajući me sa ogromnim osećajem praznine i nečeg nedorečenog.
Nedostaješ mi, u snovima
Krenula je, moja druga ja… Na tom putu uzbrdo sve je manje ljudi, dok ne ostanemo same. Dolazim do mesta odakle puca pogled na grad. Osvrćem se, čini se da nema nikog, ali ja znam da nisam sama.
Pojaviće se, uvek se pojavi. Uvek me sačeka, kao da i on želi da me upozna, svaki put isto.
Čak sam par puta menjala položaj da bih bila okrenuta njemu kada bude došao, da ga pogledam u oči i razotkrijem ga, da me ne iznenadi, ali uvek uspe da mi se prikrade s leđa.
Osećam nečije ruke oko struka i dobro poznat glas: “Došla si, znao sam da hoćeš i ja sam čekao.”
U isto vreme preplavljuje me osećaj sreće, ljubavi, osećaj da mi je taj glas jako dobro poznat, da sam ga oduvek znala. Ali ja sam zbunjena, ne znam ga, susrećem ga samo u snovima i svaki put isti scenario, ali na različitim, i meni dobro poznatim, mestima.
Mestima, na kojima sam bila, koje sam upamtila, samo je on isti, nepromenljiv. Ovog puta mi neće pobeći.
Hvatam ga za ruku, i okrećem se, naglo, da makar pogled uhvatim, da ga razotkrijem… I budim se, ali na drugoj strani kreveta gledajući u zid, suočavam se sa ponovnim neuspehom.
Mrzim taj osećaj kad ostanem bez odgovora i osećaj da mi nedostaje neko koga možda nisam nikad srela. Ustajem, otvaram prozore i puštam hladan jutarnji vazduh u sobu. Miris tople, sveže skuvane kafe razbudi me do kraja i spremna sam da započnem radni dan u kome mesta snovima nema, dan pun obaveza. I u tom danu potpuno zaboravljam na lice koje nisam videla, njegovo.
Ali kada se dan završi i ja sklopim oči, setim ga se i pitam se hoću li ga opet sanjati?
Nisam ga odavno sanjala i pitam se da li je odustao od toga da se susrećemo u snovima? Možda je odlučio da me potraži na javi.
Jovana Sotirov “Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti i teško će ti to ona priznati. Ma, i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona.”
