Stigao je i jedan od najlepših dana u godini. Pored rođendana, Nove godine, Srpske nove godine, (ja sam čak i Kinesku novu godinu slavila, jer nisam više mogla da smislim izgovor za ponovno opijanje), Božića, Uskrsa, Dana žena, Noći veštica, svadbi, godišnjica i još brojnih drugih.
I po cenu da zvučim ogorčeno ili bezosećajno, od svega navedenog najviše NE volim Dan zaljubljenih. 14. februar je širom sveta dan rezervisan za zaljubljene, ma koliko godina imali. Svima dobro poznat praznik kada parovi jedni druge obasipaju ljubavlju, darovima, pažnjom i romantikom. Idealna prilika da njemu ili njoj šapnete one dve magične reči.
Evo, već mi je toplo oko srca.
Zanima me samo zašto svi ti parovi ne obasipaju jedni druge pažnjom, ljubavlju i poklonima svakodnevno, a ne jednom godišnje? Ili, ukoliko to i čine – zašto se poseban akcenat stavlja baš na ovaj dan?
Ja imam neku odbojnost prema Danu Sv. Valentina. Ne zato što sam hladnokrvni skeptik koga je dečko prevario na taj famozni dan ili išta slično, već zato što ne volim kada sam primorana da imam osmeh na licu i buket ruža u ruci. Ako planiram da kažem čuveno “volim te”, reći ću to čim se probudim, pa još milion puta u toku dana, pa pred spavanje, a ne nakon boce dobrog vina i Swarovski kese na stolici pored.
Možda sam ja idiot kad kažem da mi je lepše da ostanemo kući uz pivo i naručenu picu umesto da žurimo da nam ne propadne rezervacija stola koji drugim danima zvrji prazan. Možda sam ja kreten što šetajući gradom naletim na nešto što mislim da bi se mom dečku dopalo, pa mu to i kupim bez povoda, umesto da smišljam originalan poklon kojim ću ga obradovati u toj čarobnoj noći.
A pitam se šta je sa onima koji nemaju partnera pred ovaj praznik? Da li postaju suicidni dok gledaju izveštačenu sreću svuda oko sebe i 24 časa emitovanja ljubavnih filmova? Šta se dešava sa onim ljudima koji su nedavno raskinuli ili se posvađali sa svojim partnerom? Šta se dešava sa onima kojima je ljubav u inostranstvu? Šta se dešava sa devojkama koje su dobile menstruaciju i umiru od bolova, a po pravilu bi trebale da se uhvate za uši i skaču od sreće? Ili muškarcima kojima omiljeni klub baš to veče igra utakmicu? Šta ako mi je taj dan ispit pa mi nije ni do čega, a kamoli do romantike?
Svakako veče za pamćenje
Zašto se baš taj dan slavi ljubav?
Po legendi, sve je počelo 13. februara 270. godine, kada je Valentin, lepi biskup iz Ternija, voljenoj poslao pismo u kome joj je otkrio svoja osećanja i zahvalio na ljubavi koju mu je pružila. Sutradan, Valentinu je odrubljena glava, a da ironija sudbine bude veća, dželat je bio otac njegove devojke. Očajna, ona se baca ocu pred noge, pokušavajući da izmoli milost. Nažalost, zavesa se definitivno spustila na Valentinov život, ali ne i na njihovu ljubav, koja se i danas pamti.
Malo blaža varijanta Romea i Julije, pošto je Valentinova mala rešila da živi sa svojom boli.
Sv. Valentin se nedavno nastanio u našim krajevima, pa se kao i svako drugo pomodarstvo, čini mi se, više vrednuje nego igde.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Ja volim da volim i da budem voljena. I iako romantik nisam, sanjar i te kako umem da budem. Ljubav nas pokreće, to je najlepše osećanje na svetu. Ali zašto se emocija slavi baš tačno tog i tog dana?
Znam i koje ćete argumente izneti čim pročitate tekst. Znam, i sa većinom se unapred slažem. Ja samo želim da kažem da ljubav treba slaviti svaki dan i uživati u svemu što ona nosi. Ne jednom mesečno, ne jednom godišnje. Meni lično ovo dođe kao obaveza. A složićete se, obaveza i navika ne idu uz romansu.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
