Toliko toga se već dugo bori i otima u meni da teško mogu da smislim odakle da počnem. Možda da priznam da sam malopre opet uhvatila sebe u želji da bar za trenutak budem tamo gde i on ili jednostavno napišem da i dalje pamtim svaki trenutak, sva ćutanja, svaki pogled, reč i osećanje? Možda da napišem da ga i dalje… Znate ono kada stvorite jedan lik i bezbroj puta ga ispratite sa perona sećanja nadajući se brzom zaboravu, a onda ga opet, i protiv svoje volje, dočekate raširenih ruku kada se kao neželjeni gost sudbine vrati u vaš život? Znate? Onda bi ovde i mogla da počne moja priča.
"Jednom su mi rekli da se vozovi vraćaju ali da ljudi u njima nikada nisu isti..."
Putnik kog sam nebrojeno puta ispaćala svaki put mi je ostavljao ogroman teret prošlosti na leđima i kofere pune uspomena kada mi je još jedan zvuk vagona odnosio i najmanju nadu da će se vratiti. Nekada sam mislila da voz koji jednom ispratimo odlazi zauvek. Taj moj nestajao je samo iz mog vidokruga i privremeno se gubio negde u magli sećanja. A ja… Ja sam uvek ostajala. Ostajala da prećutim svaku reč, da od jedne uspomene stvorim hiljadu sećanja, da more snove pretočim u okean i jednu istu želju poželim hiljadu puta.
I koliko kratko traje taj san u kom smo bili nečiji, a koliko dugo onaj kada sve to sanjamo ponovo. A i snovi su znali da me izdaju kada bi me surova realnost uveravala da nisi onakav kakav si u njima bio ali sam im se opet, uvek iznova vraćala spremna da se i dalje nadam i očekujem njihovo ispunjenje. I mogla sam lako da se pravim da ne mislim o tome. Znala sam dobro da odglumim da je njegov lik potpuno nestao iz mojih očiju i pretvorio se u senku onoga što je nekad bio.
A bio je sjaj u mojim očima i kada sam bila najtužnija. Bio je neko čije sam nesavršenstvo volela do savršenstva. Neko kome sam slepo verovala i kada bi sve objašnjavao komplikovanim rečenicama. A isto tako, bio je i neko za koga ni u ludilu nisam pomišljala da ću ga voleti.
"I sećam se, rekli su mi jednom kad sam bila mala da je nedobijanje onoga što želimo ponekad velika sreća."
Tada nisam znala da ih razumem ali danas znam da je to život. Zato sam uvek srećna i bez nekog posebnog razloga. Ispunila sam svoj svet ljubavlju i ogradila snovima. U mom vagonu nema mesta za one koji su me ostavili, zaboravili ili otišli drugim ljudima. Moje putovanje se nastavlja sa njim ili bez njega. Jer umorna sam od ćutanja i previše pitanja na koje nikada nisam pronalazila odgovor. Umorna sam od odlazaka i čekanja jer me on i odlazeći nikada nije ostavljao samu. Uvek je bio tu da me na neki način podseti na sebe.
Vreme će pokazati da li je dovoljno vredan da i dalje ostane u mom životu. Do tada ću se svim silama truditi da zaboravim sve, i da ako se i vrati, a znam da hoće, za mene bude samo… neko nebitan.
Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos
