Zapravo su svi razlozi dobri, jer je ljubav prema sebi – uslov za ljubav. I zapravo ti ne treba nikakav razlog, jer je ljubav prema sebi prirodna. Ili bi trebalo da bude, iako ispada da uopšte nije, odnosno, da je jednako retka pojava kao i ona koju nazivamo pravom ljubavlju. Celog života nešto izgaraš u vezama, voliš jednog, drugog, trećeg, razočaraš se svaki put, pa se opet očaraš i svaki put ti se učini da je to prava ljubav i svaki put ispadne da nije, ili da u stvari nemaš ni pojma šta bi prava ljubav mogla da bude i ni jedna veza ti nije dovoljno dugo potrajala da bi otkrila. I tako umesto prave crne, masne, vruće ljubavi konzumiraš neke instant varijante, neke hladno mućene za puno pene i razne egzotike sa srcima i čokoladnim mrvicama, jer ljubav treba pošećeriti da bi ličila na ono što detektuješ kao pravo. A umesto ljubavi prema sebi uzgajaš narcizam, egocentričnost, samoljublje, sebičnost, nasuprot osećanja krivice, da bi ostala u ravnoteži. I to ako si ono što se naziva dobrom osobom. Ako nisi, onda si tvrdo samozadovoljna, nametljiva i nepodnošljiva i boli te uvo. Izgleda kao da voliš sebe. Izgleda kao da voliš svoj život i bliske ljude u njemu. Ali samo tako izgleda.
Ako imaš kapacitete za pravu ljubav, prema sebi i drugima, verovatno si vrlo često vrlo tužna, jer uopšte nisi tako divna osoba kakva želiš da budeš, a ponekad ti se učini da baš možeš i jer drugi uopšte nisu onako divne osobe kakvima ih ti vidiš i uglavnom sve dobro, divno i sjajno ostaje na nivou potencijala i kapaciteta, dok se u akciji i praksi iskazuje samo delimično, a često uopšte ni nos ne promoli.
