Teška je prava ljubav, jer zahteva prihvatanje realnosti, prihvatanje sebe nikakve, prihvatanje njega groznog, prihvatanje, prihvatanje, prihvatanje. I onda ispada da prava ljubav najmanje ima veze sa osećanjima, a najviše sa zdravim razumom. A tvom zdravom razumu treba podrška, jerbo je stalno na ivici da flipne, a to je generalna slabost zdravih razuma – oni su kao vulkani i nikad ne znaš kad će da prorade i da jebu kevu svima oko sebe, jer su zaključili da samo apokalipsa može da očisti ovaj gnusni svet, koji nije sposoban za ljubav. Nemoj da flipneš. Voli sebe, a ako su ti potrebni razlozi koje tvoj zdrav razum uvažava i poštuje, evo ih:
Nećeš biti bolja osoba ako mrziš sebe
Činjenica. A verovatno ćeš biti mizerna, neprijatna, očajna, gladna svih pravih stvari i uopšte jedna konfliktna i neprivlačna osoba čija se loša energija oseća metrima unaokolo. Mržnju prema sebi ništa ne može da “pokrije” – ni blistava inteligencija, ni bezobrazno mnogo para, ni razoran humor, ni beskrajna ljubaznost i volja da se služi drugima, ni najbolja gluma. Ma ništa. Kad mrziš sebe, nemaš ništa, jer obezvređuješ sve što imaš.
NIKAD nećeš biti savršena
To ti je valjda jasno, ali pošto je toliko očigledno i uobičajeno, ne uzimaš ga kao argument. Koliko god radiš na sebi, ono najbolje što postižeš ostaje ispod onog što zamišljaš da je najbolje i čemu težiš. Savršenstvo je ideja, svetlost koja služi da se orijentišeš u mraku prosečnosti i ništa više od toga. To si što si i najbolje što možeš da uradiš za sebe jeste da voliš sebe takvu kakva si.
