Drage moje i dragi moji, posle kraćeg predaha, drug Viktor je po drugi put među Srbima. Svašta se u međuvremenu izdogađalo, a samim tim još više materijala za pisanje nataložilo. U ovonedeljnoj kolumni, opredelio sam se za objašnjavanje termina “zla tetka”. Ne, nije majčina sestra posredi, ali ponekad može da glumi vašu zlu sestru.
Mnogima nije poznata činjenica da pedere nazivaju “tetkama”, najčešće aludirajući na feminiziranost, opsednutost kozmetikom i fizičkim izgledom, muzički ukus, pa i sklonost ka modi, što je najstrašnije od svega. Jer kada peder umisli da je modni guru, ishod je, najčešće, prećutni transfer blama, pošto većina odevnih kombinacija više pristaje fag hag drugaricama, nego tim umišljenim guruima.
Zla tetka je nešto mnogo više od razmuljanog pudera, preterano istanjenih obrva, tanga gaćica i Karleuša-plejliste na iPodu. To je, slobodno mogu reći, state of mind. Mislim da su oni glavni razlog zbog kog se u mom širem, a naročito užem krugu društva, nalazi sve manje i manje pedera. Najzanimljivija je provincijska vrsta. Da se razumemo u startu, nije mi važno ko odakle dolazi, već kako se kasnije ophodi prema meni, ali i drugima. Provincijski peder prođe kroz nekoliko faza na putu do zle tetke, a to su: pretvaranje, poricanje, otvaranje najboljoj drugarici, izlet u gej klub, širenje gej prijateljstava uz skrivanje porekla, obznanjivanje seksualne orijentacije većem broju ljudi, sticanje nekog statusa međ pederštinom, kurvanje za pića, telefonske dopune, vožnje, majice, ili u najboljem slučaju, jeftine aranžmane za letovanja.
Neki se trude mnogo, a neki i previše
Elem, “zla tetka” će u vašem prisustvu uvek pokušavati da izigrava Keri Bredšo (Carrie Bradshaw), Samantu Džouns (Samantha Jones), “Tračaru” (Gossip Girl), a sve češće i Jecu, Cecu, Ćanu, Stoju, Čuču i druge. Taj stav, nazovimo ga fuck me I’m famous, upakovan je u loše interpretiran identitet slavnih. Takođe, nastupaju sledećim komentarima: “Jao, što si se ugojio”, “Grozno ti stoji ta odeća”, “Šta ti se događa sa kosom?”, “Ne idem ja na ta jeftina mesta”, “Izlazimo, ali samo ako idemo kolima” itd. Uglavnom, poenta je da se osećate loše kraj te osobe.
Istina je da većina tih zlih tetaka izgleda kao hodajući čiviluk sa asimetričnim udovima i facama kao iz filma “Brda imaju oči” (Hills Have Eyes), ili ako su gabaritniji, poput Bokija 13. Ta “skupa” odeća koju navodno nose ista je ona koju kude, samo skuplje plaćena, jer kako su obično zle tetke glupe i bez ukusa, ne znaju ni gde da potraže te, od presudnog značaja, “originale”. Kosa, ako je uopšte ima, ili je u nekom zapuštenom emo obliku, ili je, u oskudici vlasi, zamaskirana čupercima, visuljcima, što je posledica čestog farbanja i nekvalitetne ishrane. Na ta “elitna” mesta (mada ne znam šta bi to bilo u Beogradu) vode ih impotentni starci, kojima u gluvo doba noći “žvaću” za par koktela, prevoz do kuće, te letovanje u Turskoj ili Egiptu. Naravno, ovo sve kasnije ide zloj tetki u CV. Fascinaciju automobilima nema potrebe da objašnjavam, jer će to stihovi Ere Ojdanića uraditi mnogo bolje od mene: “Ej, dok ja vozim, ej, dok ja vozim, ti menjaj brzine, ti menjaj brzine.”
Ne znam koliko ste upućeni, ali Beograd nastanjuje mnogo poznatih ličnosti belosvetskog kalibra. Imamo nekoliko stotina Ceca, par desetina Jeca, barem desetak Madona (Madonna), poneku Britni Spirs (Britney Spears) i Kristinu Agileru (Christina Aguilera), no, ispliva tu i Maja Nikolić. A kada se u klubu ugase svetla, masa okupi, i otpočnu “gej taktovi” (za objašnjenje pojma potražiti članak iz “Kurira”), shvatite da se ne nalazite na žurci već u zmijskom gnezdu. Pomislite u jednom trenutku, ljudi spremiše koreografije, kad ono prenose se tračevi u stilu gluvih telefona.
Mislim da ću zauvek pamtiti kultnu rečenicu koju je baba moje drugarice uputila svojoj ćerki (majci moje drugarice) na porodičnoj večeri: “Ti ćeš doživeti što nijedna nije, da ti ćerka s rupe smakne.” Kada su zle tetke u pitanju, doživećete što svaka jeste, da ti druga tetka smakne s rupe. Eh sad, pitanje je koliko košta rupa. Pomenuh već dopune, pića, odeću, vožnje, letovanja, ali tu su i džeparci, vodanje po “važnim” zbivanjima, pa i stanovi.
Činjenica je da živimo u gradu u kom se na pozornici, u nedostatku finansija za kamere i ostalu tehniku, odigrava niskobudžetna “Tračara”. Šteta, zaista, što su budžeti i pored kresanja skresani, pa nemaju čime dokumentovati te epske trenutke, da se barem nečim hvale u starosti, jer je jasno da pameću svakako neće.
Prethodne tekstove iz serijala “Viktorov pobednik” možete pročitati ovde.
Viktor Vilotijević je student FDU, rođen u Berlinu iz kog je neželjeno emigrirao. Bloger, filmski kritičar, bivši novinar i budući reditelj, može se pohvaliti tekstovima koji su, u najmanju ruku, izazvali burne reakcije, te znanjem iz oblasti sedme umetnosti, koje namerava da materijalizuje budućim rediteljskim podvizima. Zarobljen u sredini koja ga jako dobro razume, ali još više osporava, opredelio se za život sa one strane Atlantika. Iako srećno zaljubljen, ovaj provokator se nikada ne usteže da priča o svojoj prošosti, ljubavi, seksu, problemima, uspesima i porazima.
