Kad bismo tražili razloge zašto nešto ima smisla i radili samo ono što je logično i smisleno, ne bismo bili ljudi, nego roboti. Izgleda da nas upravo slabosti, nelogičnosti, nepredvidivosti, ludosti i besmislenosti održavaju u stanju ljudskosti.
Ljubav recimo – ima li ičeg logičnog, smislenog, urednog i očekivanog u ljubavi? A ljubav je ono što najviše cenimo, za čim najviše žudimo i zbog čega najviše patimo. Kad bismo hteli da živimo neuznemireno i nepovređeno, onda ne bismo mogli da iskusimo ljubav. Jer ljubav je ranjivost i uznemirenost, pored svega ostalog. I, koga briga? Hoćeš li odustati od ljubavi, zato što te je već povredila (toliko puta)?
Niko nije savršen – ova fraza zapravo znači da smo nerazumni, sebični, tvrdoglavi, nesigurni, uplašeni, pakosni, budalasti, pa šta? Ljudi smo. Suprotno od roboti. Stremimo ka boljem, težimo da popravljamo, da pokušavamo iznova, idemo privučeni svetlom na kraju tunela, kao noćni leptiri. Imamo ideale, znamo da su nedostižni, a ipak posežemo ka njima. Paradoks, umetničko ime ljudskosti.
Biraš istinu, velikodušnost, dobrotu, težiš ka nečem višem. Jedni misle da si lud, naivan, nepraktičan, drugi pokušavaju da te iskoriste, treći tumače tvoje težnje pripisujući ih nekim mračnim i sebičnim, skrivenim motivima. Jedni pokušavaju da te slede i imitiraju, drugi da te preispitaju, treći odmahuju glavom, smatrajući da si beznadežna budala i ne žele te u svojoj blizini, da se slučajno ne bi zarazili beznadežnim budalizmom. Zastrašujuće je i čudno biti iskren, neposredan i otvoren u svetu u kome vladaju strategije i taktike. Sigurno nisi baš normalna osoba, kad većina sumnja u tvoj razum, zbog tvog čudnog, otvorenog ponašanja i rezona. Šta te briga! Imperativ samorazvoja je “budi to što jesi”, a ti imaš svako pravo da tu frazu shvatiš potpuno bukvalno i da uopšte ne pokušavaš da budeš nešto što nisi, iako svi smatraju da bi ti bilo mnogo lakše i mnogo pametnije da se malo koriguješ u pravcu proseka.
