Uputismo se mi pre neki (vreli) dan na Rajnu. Ljudi moji miline. Čika Bo, moj komšija Francuz koji ne zna na francuskom ništa da kaže, a ceo svoj život živi u Majncu, ulaz pored mog, preporučio nam je lokalno kupalište Ingelheim. Nije daleko, plaža obećava, a mi željni da se skvasimo i napokon doživimo leto za koje je opšte poznato, da bar u Nemačkoj traje izuzetno kratko. Plaža, uvala sa brvnarom koja podseća na PIK u Somboru, eto, lokalci sa decom i svojim domaćim ljubimcima (ne kravama, nego psima), a voda kao bara, nema razlike od naših lokalnih bara. Za moj ukus izuzetno plitko za plivanje, a glina previše meka pa kad ugacate u vodu pitate se da li je to živo blato pod vama i ima li vam spasa ili nema. Provedosmo pola dana, uz kafu, brčkanje u dugačkom plićaku, lekovitom blatu i sa razdraganim kučićima koji imaju sva bogovetna prava kao i ljudi (nije da ih ne volim, ali smatram da mora biti neke granice i da kuče ne može biti na prvom mestu gde ima malih beba, ljudi kojima treba mir da čitaju knjigu i odmaraju se)… I nakon nekog vremena odlučismo da potražimo neku drugu plažu ili bazen. Meni ipak treba da zamahnem rukama kroz reku i da se pružim na leđa dok me voda nosi, a ne da balansiram kroz mulj i pazim da ne zgazim neko kuče.
