Mislila sam da ću vam pisati od početka, od samog mog dolaska u Nemačku, onako hronološki (školski) i jutros probudivši se negde pre svitanja, shvatim, nema šanse. To bi bilo jednako ludilu traženja knjiga od prve napisane da ih čitam tim redom. Pisaću vam po osećaju, trenutku, a vi ćete zajedno sa mnom napraviti puzzle pisane reči i mog osećaja kroz iskustva i lutanja.
Pre par meseci preselili smo se u Mainz.
Jednog dana moj životni saputnik i ja, otišli smo na kafu tamo, da vidimo kako izgleda, s obzirom da nije daleko od Frankfurta, da je neverovatno pominjan u raznim krugovima, a pre svega je Univerzitetski grad i poznat po literaturi i umetnosti. Moj osećaj kada sam kročila na pločnik koji odiše starim i podseća me na kuću? Neopisiv. Dotakneš tako nekad i samo dno, ali i samo drevno tlo života i znaš da si na pravom mestu, da tu pripadaš. Jednostavno je. Zaljubila sam se u Šilerov platz, u Gutenbergovu kuću muzej, u divne kaldrmom popločane starovekovne ulice koje podsećaju pomalo na Mletačku republiku, ali opet nisu ni u dodiru. A u samom srcu grada mir i tišina, toliko prisnih lokala, prelepih zdanja i Bogorodica na svakom koraku kao zaštitnik grada. Iznenadila sam se. Moja prva kafa u toj zbrci istorije i kulture iz mene je imulsivno izvukla reči: “Hoću ovde da živim!”
I eto me. Tu sam. Ostavljam tragove mainzerskim sokacima, lutam ulicama koje mirišu na tajne i pružaju vam osećaj kao da ste na moru. Miriši svaki kamen, a ljudi su toliko obični, toliko poznato lični da vam se u prolazu jednostavno javljaju i osmehnu kada ih pogledate. Pronašla sam nešto što pruža osećaj neverovatnog pripadanja i gde mogu slobodno da kažem da mi je dom i da ga gradim sa uživanjem. Nova etapa ostvarivanja je krenula upravo tu.
