Sećam se da je bilo jutro, moj rođendan. Pila sam kafu i spremala se za tadašnji posao – za preživljavanje o kome ću vam pisati u narednom tekstu. I ušao je On u kuhinju. Čestitao mi je rođendan i pred mene stavio papir na kome je pisala adresa i bila slika kuće u Mainzu. Savršen trenutak. Posle je sve krenulo nekim svojim plovnim sistemom i kada smo se već preselili uveliko sam usvojila veći deo grada kao svoj.
Rekli su mi: “Nisi normalna. Mainz je mrtav grad. Frankfurt je mnogo veći, lepši. Šta ćeš tamo? Sva dešavanja su ovde?” Hmm… Iskreno? Mainz je sve samo ne mrtav. Istorijski gledano nije da ne lutaju duhovi svih mogućih kraljevskih pošasti i umetnika zalutalih vremenom da se pronađu i ostvare baš u njemu, a građevine kao spomenici, arhitektura kao zarobljena u vremenu, miru i tišini… nije da nije. Ali nije. Svako vidi ono što je u njemu, što sam nosi, čemu teži i kako se oseća. Nije jednom rečeno da je lepota u oku posmatrača. Življi je nego mnogi gradovi koje sam posetila i u kojima sam živela, a bilo ih je. Nisam baš bila dokona i sedela kući, nomad sam, rekoh već. Toliko je živ da mu ne treba da galami i buči, da bi privukao pažnju. Druga je pokrajina, druga kultura, za razliku od Hesena kome pripada Frankfurt i u kome sam se obrela došavši u Nemačku, smatram da je ovde ostalo nešto mistično, staro što retki osete, a još ređi mu se prepuste. Sve je stvar izbora. Ipak, kada na gomilu skupim sada sve ulice, trgove, divne lokale i male tratorije, vesele stanovnike ove moje dimenzije kako pijuckaju vino u smiraj dana obučeni u divne i jednostavne toalete, elegantni i zamišljeni, sve te divne čitače u starim Štrasebanovima (tramvajima) kako kao templari drže knjige u rukama, Rajnu koja miriši na poznato, a vaše, znam da nisam pogrešila.
