Iako ti se stvarno dopao, iako ti od njega ide voda na usta i dok ga slušaš i gledaš, spremna si da progutaš priču i da ga strpaš u krevet, to strpavanje neće biti početak ničega. Ali možda će ozbiljno poljuljati tvoje samopoštovanje. Nema te plavoće u očima, tih ramena, visine, pločica i bicepsa, koji opravdavaju prelazak preko ispale.
Dakle, bonton, koji će neko jednom napisati, kaže da ispalu ne treba tolerisati. I treba se uvrediti.
Ne zato da bi izazvala pravdanje i izvinjavanje i osetila lažnu satisfakciju ega, koja će ti pomoći da prevariš sopstveni osećaj za pristojnost i prepustiš se njegovim čarima, nego zato da ne komplikuješ sebi život.
Ne treba ti neko kome si na poslednjem mestu, čak i u prvim danima muvanja. Neko ko malo popije, pa ti kaže da jedva čeka da se sutra ponovo vidite, a sutra se pretvori u malo sutra. Neko ko nije dostupan i ko daje lažna objašnjenja. Ne laže on tebe, nego sebe. Ne treba ti neko takav, ni za jedno veče držanja za ta ramena, grebanja tih leđa i gledanja u te oči.
