Ustani rano, spremi doručak za sve, probudi decu, sačekaj da jedu, operi za njima, spremi se za posao, vrati se sa posla, pokupi decu iz škole, vodi ih na vannastavne aktivnosti, ribaj stan, kuvaj ručak, spremaj večeru, usisaj, uključi veš-mašinu, prostri veš, popeglaj veš, spremi šta će deca obući… I ovo nije kraj spiska…
Deluje da rad kod kuće nije zaista rad, ali tek kada probate da obavite sve što se mora obaviti da bi domaćinstvo funkcionisalo, postajemo svesni koju količinu rada to, zapravo, podrazumeva.
I to je vrsta rada koja se uglavnom svodi na žene. Živimo u takvom društvu gde muškarci ženi “pomažu”. U tome je problem, oni pružaju pomoć, kao da kuća nije i njihova, već imaju dobru volju da urade nešto što ne moraju. I čak i kad pomažu, opet je žena menadžer poslova koji treba da se odrade, pa određuje kad treba da se operu sudovi, napravi ručak i sve druge obaveze u vezi sa održavanjem domaćinstva.
View this post on Instagram
Neplaćeni rad je najbitnija vrsta rada koja drži porodicu na nogama i zaista je apsurd što nije plaćen. Hajde da vidimo kako to izgleda iz perspektive jedne žene. Zamisli da živiš sa dečkom, mužem, roditeljima i da sav posao u kući obavlja ženski deo porodice? Najgore od svega je što to ne mora da se zamišlja, jer je to naša realnost. U većini domaćinstava neplaćeni rad obavljaju žene.
Žene koje su domaćice društvo posmatra kao “one koje ne žele da rade”, dok one sve svoje vreme posvećuju odgoju dece i sređivanju kuće. A žene koje imaju posao nemaju manje tereta, nego ih ista stvar čeka kad se vrate kući.
